Gospodar haosa

Kovčeg iznenada ispuni svetlost i Rand zatrepta. Nije mogao i da ne zažmuri; znao je šta sledi. Lijus Terin postade tih i miran. Rand se držao Praznine noktima, a opet je bio suviše svestan zgrčenih mišića koji su vapili dok su ga vukli nagore. On čvrsto zatvori usta i pokuša da ponovo ne zažmuri naspram onoga što mu je ličilo na s^ij podneva. Vazduh je delovao predivno sveže; natopljena košulja visila je na njemu, cedeći se od znoja. Nikakav konopac ga nije držao, ali nije mogao da se pomeri ni korak, pa da mu život od toga zavisi. Da ga nisu držale uspravljenog pomoću Moći, preturio bi se. Dok nije video koliko nisko se sunce nalazi, nije imao predstavu koliko je dugo bio u kovčegu, s glavom među kolenima, u bari sopstvenog znoja.

Sunce je samo usput primetio, međutim. Nevoljno. Pogled mu ode ka Erijan još pre nego što se odlučno postavila pred njega. Oniža vitka žena gledala ga je tamnih očiju punih gneva, a on gotovo da ponovo zažmuri. Za razliku od prošle noći, ništa mu nije rekla, samo je otpočela.

Prvi nevidljivi udarac dokači ga po leđima, drugi u grudi, treći po zadnjem delu butina. Praznina se rasprši. Vazduh. Samo Vazduh. Zvučalo je mekše na taj način. Mada je svaki udarac bio poput biča, kojim zamahuje osoba ruke snažnije od svakog muškarca. I pre nego što je počela masnice i ožiljci prekrivali su ga od ramena do kolena. Bio ih je svestan, ne tako slabašno koliko je želeo; čak i unutar Praznine želeo je da jeca. Pošto je Praznina nestala, želeo je da urla.

Umesto toga, stisnuo je vilice. Ponekad bi mu stenjanje pobeglo kroz zube, a kada bi se to desilo Erijanini napori bi se pojačali, kao da je želela još. On je odbijao da joj to pruži. Nije mogao da spreči stresanje posle svakog udarca tog nevidljivog biča, ali neće joj pružiti ništa više od toga. Gledao ju je pravo u oči, odbijajući da skrene pogled, da trepne.

Ubio sam moju Ilijenu. Lijus Terin je naricao svaki put kada bi se spustio udarac.

Rand je imao sopstvenu molitvu. Bol mu obavi grudi. Eto šta biva kada veruješ Aes Sedai. Vatra mu razdire leđa. Nikada ponovo; ni za palac; ni za dlaku. Poput zasecanja britvom. Eto šta biva kad veruješ Aes Sedai.

Mislile su da ga mogu slomiti. Mislile su da ga mogu naterati da puže do Elaide! On primora sebe da učini nešto najteže što je u životu učinio. Osmehnuo se. Naravno, taj osmeh je bio samo na usnama, ali ipak je gledao Erijan u oči i osmehnuo se. Oči joj se raširiše, a ona zasikta. Šibanje se nastavi sa svih strana istovremeno.

Svet postade bol i vatra. Nije video, samo je osećao. Kovitlac i pakao. Zbog nečega je postao svestan da mu se ruke nevoljno tresu sputane nevidljivim vezama, ali on se usredsredio da drži stegnute zube. Eto šta biva... Neću se oglasiti! Ja se neću ogla...! Nikada više; ni za pe...! Ni za pedalj, ni za dlaku! Nikada ponovo...! Neću! Nikada ni...! Nikada! Nikada! NIKADA!

Najpre ga oprhrva saznanje da diše. Halapljivo je grabio vazduh kroz nos. Grčio se – pretvorio se u plamen što damara – ali bičevanje je prestalo. To ga je gotovo zaprepastilo. Završilo se ono za šta je bezmalo poverovao da se nikada neće završiti. On oseti ukus krvi, i bol u vilicama jak gotovo koliko i onaj u telu. Dobro je. Nije se oglasio. Mišići na licu bili su mu u čvornovatom grču; bio bi napor otvoriti usta, čak i da je to želeo.

Vid se poslednji vratio, a kada je progledao, Rand se pitao da li je od bolova počelo da mu se privida. Među Aes Sedai stajalo je nekoliko Mudrih. Nameštale su šalove i posmatrale Aes Sedai sa svom nadmenošću koju su mogle da pokažu. Kada je odlučio da su ipak stvarne – osim ako mu se ne privida da Galina razgovara s njegovim priviđenjem – prva misao bila je „spas“. Mudre, uspele su nekako... To je bilo nemoguće, ali nekako će one... A onda je prepoznao ženu koja je razgovarala sa Galinom.

Sevana došeta do njega, sa osmehom na tim punim pohlepnim usnama. Svetlozelene oči motrile su s prelepog lica uokvirenog kosom poput zlatne niti. Rand bi radije pogledao u lice vuku koji ima besnilo. Ona je stajala nekako čudno, malo se naginjući napred, zabačenih ramena. Posmatrala mu je oči. Odjednom, koliko god da ga je to bolelo, on požele da se nasmeje; i nasmejao bi se, da je bio siguran kakav će se zvuk čuti ako samo zine. Jer, evo njega, zatočenika, bezmalo na smrt izbičevanog, brazgotine mu gore, znoj ga štipa, a žena koja nesumnjivo mrzi, koja ga je sigurno krivila za smrt svoga ljubavnika, čika ga da joj zaviri u bluzu!

Ona mu sasvim lagano pređe noktom preko grla – u stvari, skroz oko vrata dokle je mogla da dosegne – kao da zamišlja kako mu odrubljuje glavu. Pa, to je bilo podesno, ako se uzme u obzir Kuladinova sudbina. „Videla sam ga“, reče ona uz zadovoljan uzdah i lak drhtaj zadovoljstva. „Vi ste ispunile svoj deo pogodbe, a ja sam ispunila svoj.“