Gospodar haosa

Onda ga Aes Sedai ponovo presamitiše i gurnuše nazad u kovčeg, s glavom među kolenima, da kleči u barici znoja. Poklopac se zatvori i njega obavi tama.

Tek tada je pokušao da makne vilicom, sve dok nije uspeo da otvori usta i ispusti dug, isprekidan dah, a nije bio siguran da neće zacvileti čak i tada. Svetlosti, sav gori!

Šta Sevana traži ovde? Kakva pogodba? Ne. Lepo je i krasno znati da postoji pogodba između Kule i Šaidoa, ali briga o tome bila je za kasnije. Sada je valjalo brinuti zbog Min. Mora se osloboditi. One su je povredile. Ta je misao bila tako mračna da mu je gotovo prigušila bol. Gotovo.

Ponovno obavijanje Prazninom iziskivalo je napor vrludanja kroz močvaru bolova, ali konačno je bio okružen ništavilom i posezao ka saidinu... Samo da bi našao Lijusa Terina, koji je bio tamo kada i on, kao da dva para ruku čeprkaju da se dočepaju nečega što može imati samo jedan. Spaljen bio!, zareža Rand u sebi. Spaljen bio! Kad bi bar jednom radio sa mnom a ne protiv mene!

Ti radi sa mnom!, odbrusi mu Lijus Terin.

Rand gotovo da ispusti Prazninu od zaprepašćenja. Ovoga puta nije moglo biti greške; Lijus Terin ga je čuo i odgovorio mu je. Mogli bismo da radimo zajedno, Lijuse Terine. Nije želeo da radi s tim čovekom; želeo je da mu izađe iz glave. Ali tu je bila Min. A koliko je još dana ostalo do Tar Valona? Nekako je bio siguran – ako ga odvedu tamo, više neće biti nikakvog izbora. Nikada.

Odgovori mu nesiguran, bojažljiv smeh. A onda: Zajedno? Ko god da si. Pa glas i prisustvo nestadoše.

Rand se tresao. Klečao je, ispuštao još znoja u baru pod glavom i tresao se.

Lagano, on ponovo posegnu za saidinom... I nalete na štit, naravno. Što je i tražio, u svakom slučaju. Polako, čak i nežno, opipavao ga je do mesta gde se čvrsta ravan pretvarala u šest mekih ispupčenja.

Meka, reče Lijus Terin teško dišući. Jer su tamo. Održavaju prepreku. Čvrsta kada je uvežu. Ništa se ne može dok su meka, ali mogu da odvežem mrežu ako ih vežu. Treba vremena. Zamukao je tako dugo da je Rand pomislio kako je ponovo otišao, a onda je prošaputao: Jesi li ti stvaran? A potom je zaista nestao.

Oklevajući, Rand opipa duž štita do mekih ispupčenja. Do šest Aes Sedai. Treba vremena? Ako ga zavežu, što do sada nisu učinile... koliko je prošlo? Šest dana? Sedam? Osam? Nije važno. Nije smeo predugo da čeka. Svakoga dana bio je dan bliže Tar Valonu. Sutra će ponovo pokušati da probije prepreku; bilo je to kao udaranje rukama o stenu, ali udarao je svom svojom snagom. Sutra, kada ga Erijan bude bičevala – bio je siguran da će to biti ona – ponovo će joj se osmehivati, a kada se bol nakupi, dopustiće sebi da urla. Sledećeg dana samo će se očešati o štit, možda dovoljno jako da im dopusti da ga osete, ali samo toliko, ne više kada ga budu ponovo kaznile. Možda će ih preklinjati za vodu. Dale su mu malo u zoru, ali ponovo je bio žedan; čak i ako mu dopuste da pije više od jednom dnevno, preklinjanje će se uklopiti. Ako tada još bude u kovčegu, možda će preklinjati i da ga puste napolje. Činilo mu se da će biti tu; mala je verovatnoća da će ga puštati napolje na duže dok ne budu sigurne da je utuvio svoj nauk. Zgrčeni mišići poigravali su dok je razmišljao o naredna dva ili tri dana koja će provesti stešnjen ovde. Nije bilo mesta da se makne, ali telo je pokušavalo. Dva ili tri dana i biće sigurne da je slomljen. Gledaće ih plašljivo i izbegavaće svačiji pogled. Olupina koja se slobodno može pustiti iz kovčega. Još bitnije, olupina koju neće morati da čuvaju tako pažljivo. A onda, možda, možda će odlučiti da nije potrebno svih šest da drže štit, pa će ga možda vezati, ili... Ili nešto. Trebala mu je neka pukotina. Bilo šta!

Bila je to očajnička misao, ali shvatio je da se smeje, i ne može da prekine. Nije mogao da prestane ni da opipava pregradu, bio je poput slepca koji prstima očajnički prepipava komad glatkog stakla.

Galina se mrštila za Aijelkama koje su odlazile sve dok nisu stigle do vrha uzvišice i nestale na drugoj strani. Svaka među njima, osim Sevane, bila je sposobna da usmerava, neke veoma snažno. Sevana je nesumnjivo mislila da je sigurnija kada je okružena sa desetak divljakuša. Zabavna pomisao. Ovi divljaci bili su gomila nedostojna poverenja. Kroz nekoliko dana ponovo će ih upotrebiti u drugom delu Sevanine „pogodbe". Radi žaljenja vredne smrti Gavina Trakanda i najvećeg dela njegovih Omladinaca.

Vratila se u središe logora i zatekla Erijan kako još uvek stoji iznad kovčega u kome se nalazio al’Tor.

„On zbilja plače, Galina", reče joj sa žarom. „Čuješ li ga? On zbilja...“ Odjednom, suze počeše da se slivaju niz Erijanino lice; jednostavno je stajala tako tiho jecajući, dok su joj zgrčene ruke stezale suknje.

„Dođi u moj šator", umirujuće reče Galina. „Imam malo finog čaja od borovnice, i staviću ti hladnu, vlažnu krpu na čelo.“