Gospodar haosa

Skeledžija obliznu usne. „Moraću da pronađem veslače", promrmlja, piljeći u Perinovu šaku.

Perin uzdahnu pa iz kese izvadi nove dve krune; još je pamtio kako bi iskolačio oči kad bi imao jedan jedini takav novčić.

Skeledžija poskoči i ispusti plemkinju, koja bubnu na zadnjicu uz tup udarac, a čovek istetura preko rampe soptavo ponavljajući da će trebati „samo nekoliko trenutaka, gospodaru, samo nekoliko trenutaka". Žena vrlo mrgodno pogleda u Perina, pa odleluja puna dostojanstva, donekle umanjenog time što je trljala zadnjicu; međutim, nije daleko odmakla pre nego što je prikupila suknje i potrčala da se pridruži grupi plesača koji su pocupkivali po keju. Perin je mogao da čuje njen smeh.

Trebalo je više od nekoliko trenutaka, ali izgleda da je obećanje o zlatu bilo dovoljno, jer ubrzo je skeledžija imao dovoljno ljudi potrebnih za upravljanje većinom dugačkih vesala. Perin je stajao gladeći riđana po nosu kada plovilo krenu preko reke. Nije mu još izabrao ime; životinja je poticala iz štala Sunčeve palate. Dobro potkovan, sa belim čarapicama na prednjim nogama, delovao je stameno, mada teško da je mogao da se meri sa Korakom.

Perinov razvezani luk iz Dveju Reka bio je provučen kroz kolan, sa strane, a pun tobolac visio je pred sedlom visoke jabuke, u ravnoteži sa uzanim, uredno upakovanim zavežljajem. Randov mač. Faila je lično uvezala zamotuljak i pružila mu ga bez reči. Ipak je nešto rekla, kada se okrenuo shvativši da neće dobiti poljubac.

„Padneš li", prošaputala je, „ja ću preuzeti tvoj mač.“

Nije znao je li to bilo namenjeno njegovim ušima ili ne. Miris joj je bio tako spetljan da ništa nije uspevao da rastumači. Znao je da treba da razmišlja o onome što je pred njim, ali Faila mu se neprekidno lagano uvlačila u misli. U jednom trenutku bio je potpuno siguran kako će objaviti da kreće sa njim i srce mu se steglo. Da je to učinila, on verovatno ne bi mogao naterati sebe da odbije – niti to niti bilo šta drugo, posle sveg bola koji joj je naneo – ali pred njim je bilo šest Aes Sedai, kao i krv i smrt. Perin je znao da bi poludeo kada bi Faila poginula. Do svega toga došlo je kad je Berelajn objavila da će lično povesti u poteru svoju majensku Krilatu gardu. Srećom, to je brzo razrešeno. Iako na čudan način.

„Ostaviš li grad koji ti je Rand al’Tor dao kao sopstvenu ruku“, tiho reče Ruark, „koliko će govorkanja proizaći iz toga? Pošalješ li sva svoja koplja, koliko govorkanja? U šta će te priče prerasti?“ To je zvučalo poput saveta, a opet i nije; nešto u glasu poglavara klana činilo ga je mnogo snažnijim.

Berelajn ga pogleda pravo u oči visoko uzdignute glave, mirišući na tvrdoglavost. Lagano, taj miris tvrdoglavosti poče da čili, a ona promrlja za sebe: „Ponekad mi se čini da ima previše muškaraca koji mogu...“ Samo je Perin to mogao da čuje. Osmehujući se, ona glasno progovori, neverovatno kraljevski: „To je dobar savet, Ruarče. Mislim da ću ga prihvatiti.“

Najneverovatnije od svega bilo je mešanje mirisa, Ruarkovog i njenog. Perinu su oni delovali kao mužjak vuka i gotovo odraslo štene; popustljiv otac, vezan za svoju ćerku kao i ona za njega, iako ponekad još uvek mora da je ćapne za njušku kako bi je naterao da se propisno ponaša. Ali važno je bilo to što je Perin video kako namera nestaje iz Failinih očiju. Šta će da radi? Ako preživi da bi je ponovo video, šta će da radi?

Dronjavi ili gologrudi veslači u početku su se grubo šalili, nimalo neprijateljski, kako nema te količine zlata vredne onoga što propuštaju. Smejali su se dok su šetkali palubom, pokrećući vesla, a svaki je tvrdio kako je plesao i ljubio se sa plemkinjom. Jedan dugajlija isturene brade čak je tvrdio kako je imao tairensku plemkinju u krilu baš pre nego što se odazvao Manalovim povicima, samo što mu niko nije verovao. Perin sasvim sigurno nije; Tairencima je bio dovoljan jedan pogled na ono što se događalo pa da naglavačke zarone u proslave; Tairenkama je takođe bio dovoljan jedan pogled – da se zaključaju u svoje sobe sa sve stražom pred vratima.