Gospodar haosa

On pusti misli da lutaju, šaljući sliku u noć. Moralo je biti vukova, a oni će znati za Mladog Bika. Novosti o ljudskom biću sposobnom da razgovara sa vukovima širile su se zemljom poput vetra. Perin je do sada sreo samo dvojicu. Jedan je bio prijatelj, drugi bedni nesrečnik koji nije uspeo da zadrži ljudskost. Naslušao se priča od izbeglica koje su nagrnule u Dve Reke. Oni su pričali priče o ljudima koji su se pretvarali u vukove, priče u koje je malo ko stvarno verovao, pripovedane da bi se zabavila deca. Međutim, njih je troje tvrdilo kako su lično poznavali ljude koji su se pretvorili u vukove i trčali u divljini, pa iako su delovi priča Perinu zvučali pogrešno, nesigurnost sa kojom je dvoje od njih izbegavalo njegov pogled na neki način je bila potvrda. Ovo dvoje, žena iz Tarabona i muškarac sa Almotske ravnice, odbijali su da izlaze noću. Isto tako, zbog nečega su mu neprekidno poklanjali beli luk, koji bi on pojeo sa velikim zadovoljstvom. Ali više nije pokušavao da nađe druge koji su bili poput njega.

Osetio je vukove, i polako mu se javiše njihova imena. Dva Meseca i Divlja Vatra i Stari Jelen i još desetak njih poigravalo mu je u glavi. Nisu to bila imena kao takva, stvarno, nego slike i osećanja. Mladi Bik je bila vrlo jednostavna slika da bi se imenovao vuk. Dva Meseca je u stvari bila slika u noć zavijene bare glatke poput leda, neposredno pre nego što je povetarac namreška, sa mirisom jeseni u vazduhu, i jednim punim mesecom što blešti sa neba, a drugim koji se tako savršeno odražava u vodi da je bilo vrlo teško proceniti koji je pravi. A to bi bio sažet opis.

Neko vreme samo su razmenjivali imena i mirise. Onda on pomisli: tražim ljude koji su ispred mene. Aes Sedai i muškarce, sa konjima i kolima. To baš nije bilo tačno ono što je pomislio, naravno, ništa više nego što je Dva Meseca zaista bio dva meseca. Ljudi su bili „dvonošci“ a konji „četvoronošci tvrdih stopa". Aes Sedai bile su „ženke dvonožaca koje dotiču vetar što pomera sunce i priziva oganj". Vukovi nisu voleli vatru, a bili su svesniji Aes Sedai negoli drugih ljudi; prosto ih je zaprepašćivalo to što on ne može da prepozna Aes Sedai. Oni su tu sposobnost smatrali sigurnom koliko i sposobnost da se u krdu crnih uoči jedan beli konj, sasvim sigurno ništa vredno pomena, niti nešto što bi trebalo objašnjavati.

U njegovoj glavi noćno nebo kao da se zavrtelo, odjednom se nadnoseći nad logorom sa kolima, šatorima i vatrama. Nisu izgledali baš kako treba – vukove su ljudi zanimali vrlo malo ili nimalo, tako da su kola i šatori izgledali neodređeno; logorske vatre videli su kako gadno plamte, a konji su delovali vrlo ukusno. Logor je izgledao mnogo veći nego što je Perin očekivao, ali Divlja Vatra nije sumnjala. Ona i njen čopor izbegavali su u širokom krugu mesto gde su se nalazile „ženke dvonožaca koje dotiču vetar što pomera sunce i priziva oganj". Perin pokuša da ih upita koliko ih ima, ali vukovi nemaju predstavu o brojevima; oni su pokazivali koliko nečega ima pokazujući koliko su videli, a kad su Divlja Vatra i njen čopor osetili Aes Sedai, uopšte nisu nameravali da priđu bliže.

Koliko su daleko? donelo je nešto bolji odgovor, ponovo prenet od vuka do vuka, iako ga je trebalo rastumačiti. Divlja Vatra rekla je kako može da odšeta do brega na kome je ljutiti mužjak po imenu Polurep hranio svoj čopor na mrtvom jelenu dok se mesec pomeri za ovoliko. Polurep je mogao da stigne do Zečjeg Nosa – činilo se mladog i vrlo opasnog mužjaka – dok se mesec pomeri za ovoliko, pod drugim uglom. I tako se to nastavilo dok nije stiglo do Dva Meseca. Dva Meseca je dostojanstveno ćutao, što je odgovaralo starom mužjaku gotovo sasvim bele gubice; on i njegov čopor nisu bili udaljeni više od milje od Perina, a bilo bi uvredljivo i pomisliti da Perin ne zna tačno mesto na kome on sedi.

Tumačeći to najbolje što je umeo, Perin stiže do šezdeset ili sedamdeset milja. Sutra će moći da kaže koliko ih brzo sustiže.

Zašto? Bio je to Polurep, koji je prosledio dalje i označio svojim mirisom.

Perin je oklevao pre nego što je odgovorio. Bojao se ovoga. Za vukove je osećao isto što i za ljude iz Dveju Reka. Zatvorili su u kavez Ubicu Senke, konačno je pomislio. Tako su vukovi nazivali Randa, ali on nije imao nikakvu predstavu da li im je Rand važan ili ne.

Preneraženost koja mu preplavi um bila je dovoljan odgovor, i bez zavijanja što je ispunilo noč, u blizini i daljini, zavijanja punog besa i straha. U logoru, konji su usplahireno njištali, udarajući kopitima dok su pokušavali da se otrgnu iz konopaca koji su ih okruživali. Neki ljudi potrčaše da ih primire, dok su drugi žmirkali u tamu kao da očekuju da iskrsne ogroman čopor i napadne konje.