Gospodar haosa

Dolazimo, konačno odgovori Polurep. Samo to, a onda i ostali odgovoriše, čopori sa kojima je Perin razgovarao i čopori koji su tiho slušali dvonošca koji ume da govori na vučji način. Dolazimo. Ništa više.

Okrenuvši se na drugu stranu, Perin zaspa i sanjao je da je vuk koji juri preko beskrajnih brda. Sledećeg jutra nije bilo nikakvog znaka od vukova – čak ni Aijeli nisu opazili nijednog – ali Perin je mogao da ih oseti, nekoliko stotina njih, a još ih je pristizalo.

U naredna četiri dana tle se zaravnalo i pretvorilo u prostrane doline, u kojima najviše uzvišenje teško da je zaluživalo naziv brda, u poređenju sa onim što je ostalo za njima, pored Alguenje. Šuma se proredila i pretopila u travnatu ravnicu, smeđu i sasušenu, sa sve proređenijim čestarima. Rečice i potoci koje su prelazili jedva da su kvasili konjska kopita, i teško su mogli da posluže za bilo šta drugo pre nego bi se tanjili između obala od stvrdnutog blata i kamena. Svake noći, vukovi su prenosili Perinu ono što su znali o Aes Sedai pred njima, što i nije bilo mnogo. Čopor Divlje Vatre ih je pratio, ali propisno udaljen. Jedno, međutim, postade jasno. Perin je svakoga dana napredovao istom brzinom kao i prvog i svakoga dana smanjivao je prednost Aes Sedai za najmanje deset milja. Ali kada ih bude sustigao, šta onda?

Pre vukova, Perin bi svake noći sedeo i tiho razgovarao sa Loijalom, dok su zajedno pušili lule. Perin je želeo da razgovara o „šta onda?“. Dobrejn je, izgleda, mislio kako treba da napadnu i poginu trudeći se najviše što mogu. Ruark je samo rekao da moraju sačekati da vide šta će sunce sutra obasjati i da svaki čovek mora da se probudi iz sna, što se i nije mnogo razlikovalo od Dobrejna. Loijal je možda bio mlad za Ogijera, ali ipak je imao devedeset i neku; Perin je podozrevao da je Loijal pročitao više knjiga nego što ih je on sam u životu video, a vrlo često je pokazivao zapanjujuće poznavanje Aes Sedai.

„Postoji nekoliko knjiga o Aes Sedai i njihovom odnosu prema muškarcima koji mogu da usmeravaju.“ Loijal se mrštio na svoju lulu; njen donji deo sa rezbarijom u vidu listova bio je veliki kao dve Perinove pesnice. „Elora, kći Amar kćeri Kurine, napisala je Muškarci od Vatre i žene od Vazduha u prvim danima vladavine Artura Hokvinga. A Ledar, sin Šandina sina Kojmalovog, napisao je Proučavanje muškaraca, žena i Jedne moći među ljudskim bićima pre samo tri stotine godina. To su dve najbolje, čini mi se. Pogotovo Elorina; ona je pisala kao... Ne. Biću kratak.“ Perin je nekako sumnjao u to; kad bi Loijal govorio o knjigama, sažeto izražavanje teško da je bilo među njegovim vrlinama. Ogijer pročisti grlo. „Po zakonu Kule, muškarac mora biti odveden na suđenje u Kulu i tek ga onda mogu smiriti.“ Loijal besno strignu ušima, a dugačke obrve natmureno su mu se spustile, ali tapšao je Perina po ramenu, pokušavajući da ga uteši. „Ne mogu da zamislim da nameravaju da učine tako nešto, Perine. Čuo sam da su pričale o tome kako će mu ukazati poštovanje i da je on Ponovorođeni Zmaj. One to znaju.“

„Poštovanje?" tiho reče Perin. „Možda će ga staviti da spava na svili, ali zarobljenik ostaje zarobljenik.“