Gospodar haosa

Da je sve bilo tako, putovanje bi proteklo koliko-toliko mirno, koliko potera može biti mirna. Zemlja se prostirala bez ijedne žive duše na vidiku. Dok je sunce bilo poput istopljene zlatne kugle koja vazduh pretvara u pećnicu, jastrebovi su često kružili plavim nebom bez oblaka. Vukovi, nisu želeli da ljudi zalaze u njihova staništa, a terali su jelene prema putu u takvim količinama da ih je bilo mnogo više nego što je trebalo i tolikoj gomili, tako da nije bilo neuobičajeno videti ponosnog mužjaka razgranatih rogova, okruženog košutama, kako stoji na otvorenom dok je kolona prolazila. Ali, postojala je stara poslovica: „Jedini čovek koji ima potpuni mir je čovek bez pupka.“

Kairhijenjani nisu previše podnosili Aijele, naravno, često su se mrštili na njih ili im otvoreno pokazivali zube. Više puta Dobrejn je brundao zato što je nadbrojan dvanaest prema jedan. Poštovali su njihove sposobnosti u borbi, ali onako kako bi poštovali vrednost opasnog čopora pobesnelih vukova. Aijeli niti su piljili niti pokazivali zube; oni su samo stavljali do znanja kako Kairhijenjani nisu vredni da budu primećeni. Perin se uopšte ne bi iznenadio kada bi neko od njih pokušao da prođe pravo kroz nekog Kairhijenjanina jer odbija da prizna da je čovek pred njim. Ruark je rekao da neće biti nevolja sve dok ih drvoubice ne izazovu. Dobrejn ga je uveravao kako neće biti nikakve nevolje, sve dok im se divljaci budu sklanjali s puta. Perin je samo želeo da bude siguran kako oni neće početi međusobno da se ubijaju pre nego što uopšte ugledaju Aes Sedai koje drže Randa.

Gajio je skrivenu nadu da bi Majenci mogli biti veza između Aijela i Kairhijenjana, mada je povremeno hvatao sebe kako se kaje zbog toga. Ljudi u crvenim grudnim oklopima sasvim su se lepo slagali sa niskim ljudima u jednostavnim oklopima – između Majena i Kairhijena nikada nije bilo rata – a Majenci su se isto slagali i sa Aijelima. Osim u Aijelskom ratu, Majenci se nikada nisu borili protiv Aijela. Dobrejn se baš sprijateljio sa Nurelom, često deleči večernji obrok s njim, a Nurel se navikao da puši lulu u društvu različitih Aijela. Pogotovo u Gaulovom. A otuda je i poteklo kajanje.

„Razgovarao sam sa Gaulom“, snebivljivo reče Nurel. Bili su već četvrti dan na putu, a on je isprednjačio pred Majencima kako bi jahao uz Perina na čelu kolone. Perin ga je samo upola slušao; Divlja Vatra dopustila je jednom od mlađih mužjaka iz svog čopora da se prikrade bliže ubrzo pošto su se Aes Sedai pokrenule toga jutra, a on nije video Randa. Izgleda da je svaki vuk znao kako izgleda Ubica Senke. Pa opet, i pored sve površnosti slike u umu Jutarnjih Oblaka, činilo se kako sva kola osim jednih imaju platno preko arnjeva. Rand je verovatno bio u hladovini i bilo mu je daleko udobnije sklonjenom od sunca, nego Perinu kome se znoj slivao niz vrat. „Pričao mi je o bici kod Emondovog Polja", nastavio je Nurel, „i tvome pohodu u Dve Reke. Lorde Ajbara, bila bi mi velika čast da mi lično ispričaš o svojim bitkama.“

Perin se najednom ukipi u sedlu i zapilji u dečaka. Ne, nije on dečak, bez obzira na te ružičaste obraze i otvoreno lice. Nurel je sasvim sigurno star koliko i on. Ali njegov miris, svetlucav i pomalo treperav... Perin gotovo da zareža. Tako su mirisali mali dečaci, tamo, kod kuće, ali da ga uzdiže u junaka neko ko mu je vršnjak, to gotovo da je bilo više nego što je mogao da podnese.

Da je to bilo najgore od svega, međutim, uopšte mu ne bi smetalo. Očekivao je da se Aijeli i Kairhijenjani međusobno ne trpe. Mogao je očekivati da će mladom čoveku koji nikada nije video bitku uzor biti onaj ko se borio protiv Troloka. Ali nije mogao da predvidi ono što mu je stvaralo teškoće. Nepredviđeno zna da ujede čoveka za gležanj u najneočekivanijem trenutku, kada ništa ni najmanje ne sme da omete.

Svi Aijeli osim Gaula i Ruarka nosili su na čelu traku od grimizne tkanine sa crno-belim diskom. Perin ih je viđao i u Kairhijenu, pa i u Kaemlinu, ali sada, kada je pitao Gaula, a potom Ruarka, da li ih to označava kao sisvai’amane o kojima je Ruark govorio, obojica su se pretvarala kako nemaju pojma o čemu on to govori, kao da oni uopšte ne vide crvene trake oko glava pet hiljada muškaraca. Perin je čak pitao i čoveka koji je, činilo se, bio odmah iza Ruarka – Urijena od septe Dva vrha, Rejn Aijela koga je Perin odavno upoznao, ali ni Urijen kao da ga nije shvatao. Pa, Ruark je rekao kako može da dovede samo sisvai’amane, pa je Perin tako i razmišljao o njima, iako nije znao šta ta reč znači.

Ali znao je da če možda nastati nevolje između sisvai’amana i Devica. Kada bi neki od tih muškaraca pogledali prema Devicama, Perin bi uhvatio dah ljubomore. Kada bi neke Device pogledale u sisvai’amane, njihov bi ga miris naterao da razmišlja o vuku koji čuči nad lešinom jelena i ne namerava da pusti nikoga iz čopora da se počasti, pa makar se zadavio gutajući ga celog. Nije uspevao da dokuči zašto je tako, ali miris je bio tu i bio je oštar.