Gospodar haosa

Erijan joj se osmehnu kroz suze. „Hvala ti, Galina, ali ne mogu. Rašen i Bartol će me čekati. Oni su propatili gore od mene, bojim se. Oni ne samo da osećaju moju patnju, već oni i pate jer znaju da ja patim. Moram ih utešiti.“ Jedan zahvalan stisak ruke, pa Erijan otkliza dalje.

Galina se namršti na kovčeg. Al’Tor izgleda stvarno jeca; ili to ili se smeje, a u ovo poslednje je prilično sumnjala. Gledala je za Erijan, koja je upravo nestajala u šatoru Zaštitnika. Al’Tor će jecati. Čekaju ih još najmanje dve nedelje do Tar Valona i Elaidinog očekivanog pobedonosnog ulaska; da, još najmanje dvadeset dana. Od sada nadalje, želela Erijan da to uradi ili ne, biće kažnjavan svakoga dana, u zoru i o zalasku. Kada ga bude donela u Belu kulu, poljubiće Elaidin prsten, pregovarače samo kada mu se neko obrati, a klečaće u uglu kada nije poželjan. Stisnutih očiju, ona ode da sama popije svoj čaj od borovnice.

Kada su ušetale u veliki gaj, Sevana se okrenu ostalima, razmišljajući kako je neverovatno da tako opušteno razmišlja o drveću. Pre nego što je prešla Zmajev zid, nikada nije videla toliko drveća. „Jeste li sve vi videle kako ga drže?“, upitala je, izgovorivši to tako da je zvučalo kao „i vi“ umesto „sve vi“.

Tevara pogleda u ostale koje su klimale glavama. „Možemo da istkamo sve što su i one napravile", reče Tevara. Klimajući glavom, Sevana je među prstima vrtela malu kamenu kocku, sa zamršenim rezbarijama, koja joj se nalazila u torbici. Čudni mokrozemac koji joj ju je dao rekao joj je da bi trebalo da je upotrebi sada, kada je al’Tor zarobljenik. Dok ga nije stvarno videla, nameravala je to da učini; sada je rešila da odbaci kocku. Ona je udovica poglavara koji je bio u Ruideanu i čoveka koga su odabrali za predvodnika i bez te posete. A sada će biti žena samom Kar’a’karnu. Svako koplje Aijela biće joj podvrgnuto. U prstu je još uvek osećala al’Torov vrat, gde je ostavila trag linije ogrlice koju je nameravala da mu stavi. „Vreme je, Desaina“, rekla je.

Desaina iznenađeno zatrepta, a onda je stigla samo jednom da vrisne pre nego što su ostale otpočele svoj posao. Desaina je gunđala i protivila se Sevaninom položaju. Sevana je svoje vreme bolje iskoristila. Osim Desaine, svaka prisutna žena čvrsto je stajala uz nju, a bilo ih je još pored ovih.

Sevana je vrlo pažljivo posmatrala šta ostale Mudre čine; Jedna moć ju je ushićivala, sve to izvedeno tako čarobno, bez imalo napora, a bilo je vrlo važno da se vidi kako ono što je učinjeno Desaini može da se izvede samo pomoću Moći. Prilično ju je zadivilo što ljudsko telo može da se raskomada uz tako malo krvi.

54 Poruka

Drugog dana Praznika svetala, sunce koje je bilo tek tanušni sjaj na obzorju obasjalo je ulice Kairhijena već ispunjene veseljacima. U stvari, one se uopšte nisu ni praznile preko noći. Osećao se mahniti duh proslave, i jedva dvaput je neko pogledao čoveka kuštrave brade i natmurenog lica, sa sekirom o boku, koji je jahao visokog riđana niz kao strela pravu ulicu, prema reci. Neki su obratili pažnju na njegove pratioce; već je postalo uobičajeno videti Aijela ovih dana, iako su oni napustili ulice kada je otpočela proslava, ali nije bio svakodnevan prizor videti Ogijera, višeg od čoveka na konju, pogotovo jednoga koji nosi sekiru naslonjenu na rame, sa držaljom dugom gotovo koliko je on visok. Naspram Ogijera, bradonja je delovao veselo.

Na svim plovilima na Algueniji sve svetiljke ostale su upaljene, pa i na velikom brodu Morskog naroda, koji je izazvao toliko govorkanja, zato što je uopšte došao u Kairhijen, a i zato što je tako dugo usidren, a jedva da je iko sišao na kopno. Prema govorkanjima koja je Perin čuo, Morski narod odobravao je ono što se događalo u gradu još manje od Aijela, a on je pomislio kako će Gaul umreti od uzbuđenja svaki put kada vidi muškarca i ženu kako se ljube. Gaulu kao da uopšte nije smetalo nosi li žena bluzu ili ne, ali zato ga je preneražavala činjenica da se ljudi ljube tamo gde ih mogu videti.

Dugački kameni dokovi spuštali su se u reku između visokih bočnih zidova, a plovila svih veličina i oblika bila su uvezana duž njih, uključujući skele koje su mogle da prevezu kako jednog tako i pedeset konja, ali Perin nije video više od jednog čoveka na svima. On zauzda riđana kada priđe širokom plovilu bez katarke, dugačkom šest ili sedam hvatova, koje je bilo vezano za kamene stubove. Njegov most bio je na mestu, naslonjen na dok. Sedokosi debeljko bez košulje sedeo je na uspravljenom sandučetu, na palubi, a na kolenima je držao prosedu ženu kojoj se preko prsa na tamnoj haljini pružalo pet-šest raznobojnih pruga.

„Želimo da pređemo", glasno reče Perin, pokušavajući da samo pogleda jesu li sklonili ruke jedno sa drugog. Nisu. Perin dobaci jednu andorsku krunu dole, na skelu, a zvuk zlata koje se kotrlja po palubi natera čovu da okrene glavu. „Želimo da pređemo", ponovi Perin poigravajući se drugom zlatnom krunom na dlanu. Posle nekoliko trenutaka on dodade još jednu.