Gospodar haosa

Neki su verovali da će se Rog pojaviti tamo gde je strka i metež. Četiri stotine godina otkad je Lov na Rog poslednji put objavljen, a ljudi su sada takoreći padali s drveća da bi se zavetovali. Viđao je grupe Lovaca na ulicama Kairhijena i očekivao je da još grupa vidi kada se približi Tiru. Sada nesumnjivo hitaju i prema Kaemlinu. Priželjkivao je da neko od njih već jednom pronađe taj predmet. Koliko je on znao, Rog prokletih Valera nalazio se negde duboko u Beloj kuli, a pošto je dobro poznavao Aes Sedai, začudio bi se ako makar desetak njih toga nije bilo svesno.

Četa pešadinaca iza zapovednika na konju u ulubljenom grudnom oklopu i sa kairhijenskim šlemom marširala je između njega i zdepaste žene, blizu dvesta kopljanika, sa oružjem koje je činilo gustu šumu šiljaka, a za njima je išlo pedesetak ili više strelaca sa tobolcima o kukovima i lukovima prebačenim preko ramena. Nisu to bili dvorečanski dugi lukovi uz koje je Met odrastao, ali bili su sasvim dobro oružje. Morao je da pronađe dovoljno samostrela, mada strelci nisu bili spremni da dragovoljno prihvate tu promenu. Pevali su dok su stupali, a spojeni glasovi bili su dovoljno snažni da se probiju kroz ostale zvuke.

„Pasulj ti je suđen i trula slama,
konjsko kopito za imendan da glođeš.
Do starosti znoj i krv da liješ
A do zlata samo u snu da dođeš.
Ako odeš u vojnike,
Ako odeš u vojnike.”

Velika grupa prostog sveta vukla se za njima, pomešani varošani i izbeglice, svi do jednog mladići, koji su radoznalo gledali i slušali. Meta to nikada nije prestalo da zapanjuje. Što je vojnički poziv izgledao gori u pesmi – a ovo je bilo daleko od najgoreg – to je gomila bila veća. Nije bilo nikakve sumnje da će neki od ovih ljudi razgovarati sa stegonošom pre nego što se dan završi, a većina koja to učini potpisaće se ili ostaviti svoj znak. Sigurno misle da je pesma pokušaj da se oni zaplaše i onemoguće da učestvuju u slavi i plenu. Kopljanici makar nisu pevali Ples s Crnim Džekom. Met je mrzeo tu pesmu. Kad bi momci shvatili da je Crni Džek zapravo smrt, jurnuli bi pravo da nađu barjaktara.

„Od zemlje ćeš imati samo blatni grob.
Cura će ti otići đuvegiji drugom.
Proklinjaćeš dan kad si došao na svet,
Niko te neće ispratiti s tugom.
Ako odeš u vojnike.
Ako odeš u vojnike.”

„Mnogi se pitaju" reče Edorion nehajno dok je jedinica u poretku prolazila ulicom, sa svojom pratnjom budala, „kada ćemo krenuti na jug. Svašta se govorka.“ On pogleda Meta postrance, da vidi kako je raspoložen. „Primetio sam da stočni lekari proveravaju zaprege za kola koja prevoze namirnice.“

„Poći ćemo kad pođemo" reče mu Met. „Nema potrebe da dojavimo Samaelu da dolazimo.“

Edorion ga pogleda u oči. Taj Tairenac nije bio zvekan. Baš kao ni onaj Nalesin – koji je samo povremeno bio preterano željan – ali Edorion je bio oštrouman.

Nalesin nikada ne bi zapazio stočne lekare. Šteta što je kuća Aldiaja bila po činu iznad kuće Selorna, inače bi Met postavio Edoriona na Nalesinovo mesto. Budalasti plemiči i njihova budalasta opsednutost činom. Ne, Edorion nije bio tikvan; znao je da će se glas o polasku družine odmah proneti rekom, a možda i pomoću golubova pismonoša. Met se ne bi kladio kako u Maeronu nema uhoda da nije osećao svoju sreću u tolikoj meri da je mislio kako će mu glava pući.

„Takođe se govorka da je gospodar Zmaj juče bio u varoši" reče Edorion, onoliko tiho koliko je to ulična buka dopuštala.

„Najveći događaj koji se juče zbio“ reče Met kiselo, „bilo je moje prvo kupanje posle nedelju dana. Hodi sad. Trebaće nam polovina preostale dnevne svetlosti da završimo s ovim.“

Dao bi štošta da dozna kako je ta glasina nastala. Prošlo je tek pola dana, a tamo svakako nije bilo nikoga ko bi to video. U sitne jutarnje sate u njegovoj sobi u Zlatnom jelenu najednom se pojavio rez svetla. Očajnički se bacio preko svoje postelje s baldahinom, s jednom čizmom navučenom do kraja i drugom dopola, isukavši nož koji mu je visio između plećki, pre nego što je shvatio da je to Rand, koji prolazi kroz jednu od tih prokletih rupa u ništavilu, naizgled iz palate u Kaemlinu, sudeći po stubovima koje je stigao da vidi pre nego što je otvor u treptaju nestao. Zapanjio ga je dolaskom usred noći, bez ijedne Aijelke, i to pravo u Metovu sobu, i Met se od toga sav naježio. Ta svetlost mogla je da ga raspoluti samo da je stajao na pogrešnom mestu. Nije voleo Jednu moć. Sve to bilo mu je veoma čudno.