Gospodar haosa

Pet-šest Crvenorukih konačno se proguralo među posmatračima. Tairenski konjanici bili su nespretni na zemlji, u čizmama koje su im dopirale do kolena, sa naduvenim crno-zlatnim rukavima zgužvanim ispod traka za ruke. Edorion je držao dečaka, suvonjavog mrzovoljnog šestogodišnjaka koji je mrdao bosim prstima u prašini i s vremena na vreme za probu pokušavao da se izvuče iz Edorionovog stiska. Bilo je to možda najružnije dete koje je Met ikada video, spljoštenog nosa, sa ustima preširokim za to lice i prevelikim, priđe klempavim ušima. Po rupama u kaputu i čakširama, reklo bi se da je izbeglica. Odavao je opšti utisak prljavštine.

„Reši ovo, Harnane", reče Met. Bio je to Crvenoruki široke vilice, četovođa strpljivog lica, sa grubom tetovažom sokola na levom obrazu. Izgleda da se ta moda širila družinom, ali većina se zaustavljala na pokrivenim delovima tela. „Ustanovi šta je dovelo do ovoga, a onda ova dva klipana isteraj iz grada.“ Zaslužili su to, čime god da su bili izazvani.

Neki mršavac u muranđanskom kaputu od tamne vune promigoljio se između posmatrača i pao na kolena na zemlju. Onaj u žutom kaputu počeo je da se oglašava prigušenim stenjanjem, dok se onaj u crvenom hvatao za glavu i mumlao nešto što je zvučalo poput kletve. Pridošlica je digao veću buku od obojice zajedno. „O, gospodari moji! Gospodaru moj Perse! Gospodaru moj Kulene! Zar ste stradali?“ On pruži drhtave ruke prema Metu. „O, ne ubijte ih, gospodaru! Ne kad su ovako bespomoćni. Oni su Lovci na Rog, gospodaru. Ja sam njihov sluga, Padri. Junaci su to, gospodaru.“

„Neću ja nikoga ubiti", prekinu ga Met, s gađenjem. „Ali ti lepo popni te junake na konje i izvedi ih iz Maerona pre sumraka. Ne volim odrasle ljude koji prete dečacima da će im zavrnuti šiju. Do sumraka!“

„Ali, gospodaru, povređeni su. On je obično seljače, a gnjavio je konja gospodara Persa.“

„Samo sam sedeo na njemu", prasnu dečak. „Nisam... to što si rekao.“

Met smrknuto klimnu glavom. „Dečacima niko ne sme zavrtati šiju samo zato što su sedeli na konju, Padri. Čak ni kakvom seljačetu. Vodi ovu dvojicu odavde, da se ne bih postarao da njima šija bude zavrnuta.“ On mahnu Harnanu, koji oštro klimu glavom ostalim Crvenorukima – četovođe nikada ništa nisu lično radili, baš kao ni barjaktari – koji grubo dograbiše Persa i Kulena, pa ih oteraše uz stenjanje, sa Padrijem koji im je išao za petama, kršio ruke i bunio se zbog toga što njegovi gospodari nisu u stanju da jašu, kao i zbog toga što su to Lovci na Rog i junaci.

Met shvati da Edorion još drži uzrok čitave te gužve za ruku. Crvenoruki su nestali, a varošani su počeli da se udaljavaju. Niko nije ni pogledao dečaka ponovo; imali su oni svoju decu o kojoj su morali da se brinu, i jedva dovoljno vremena za to. Met šumno ispusti vazduh. „Zar ne shvataš da možeš nastradati čak i ako samo sediš’ na tuđem konju, dečko? Takav čovek verovatno jaše pastuva koji bi mogao da dečačića u dnu odeljka zgnječi tako da niko nikada ni ne pomisli da si tamo bio.“

„Škopac.“ Dečak se ponovo trznu u Edorionovom stisku, pa poprimi turoban izraz lica kad vide da ovaj nije popustio. „Bio je to škopac, i ne bi me povredio. Konji me vole. I ja nisam dečačić: devet mi je godina. I zovem se Olver, a ne dečko.“

„Olver, je li?“ Devet? Mogao bi imati toliko. Met nije umeo da odredi uzrast, naročito među kairhijenskom decom. „E pa, Olvere, gde su ti majka i otac?“ On se obazre, ali izbeglice koje je video prolazile su kraj njih jednako brzo kao varošani. „Gde su oni, Olvere? Moram da te vratim njima.“

Umesto da odgovori, Olver se ujede za usnu. Suza mu kanu iz oka i on je ljutito obrisa. „Aijeli su mi ubili tatu. Jedan od onih... Šaido. Mama je rekla da idemo u Andor. Rekla je da ćemo živeti na imanju. Sa konjima.“

„Gde je ona sada?" upita Met tiho.

„Razbolela se. Ja – sahranio sam je na mestu gde ima malo cveća.“ Olver najednom ritnu Edoriona i poče da mu se bacaka u rukama. Suze su mu tekle niz lice. „Pustite me. Mogu da se brinem sam o sebi. Pustite me.“

„Pobrini se za njega dok ne budemo mogli nekoga da nađemo" reče Met Edorionu, koji zinu prema njemu usred pokušaja da odbije dečaka od sebe i istovremeno da ga zadrži.

„Ja? Šta da radim s ovim mišjim leopardom?“

„Pod jedan, daj mu nešto da pojede.“ Met nabra nos; sudeći po mirisu, Olver je proveo makar malo vremena na podu odeljka tog uškopljenog konja. „I neka se okupa. Zaudara.“

„Meni se obraćaj", viknu Olver i protrlja lice. Suze su mu pomogle da preuredi prljavštinu na obrazima. „Meni se obraćaj, ne govori preko moje glave!“