Gospodar haosa

„Napreduj polako, Mete" rekao je Rand dok je koračao gore-dole. Nije ni pogledao prema Metu. Lice mu je bilo mokro od znoja, a vilica stisnuta. »On mora videti dolazak. Sve zavisi od toga.“

Dok je sedeo na krevetu, Met je skinuo čizmu do kraja i ispustio je na parče čilima koje mu je dala gazdarica Delvin. „Znam", rekao je nabusito, zastavši da izmasira gležanj koji je udario o stubič kreveta. „Pripomogao sam da se skuje taj prokleti plan, sečas se toga?“

„Kako znaš jesi li zaljubljen u neku ženu, Mete?“ Rand nije prestao da korača i ubacio je to kao da se uklapa u ono što je maločas govorio.

Met trepnu. „Tako mi Jame usuda, otkud znam? U tu zamku nikada još nisam stupio. Otkud ti sad pa to?“

Ali Rand je samo trznuo ramenima kao da hoće nešto sa njih da zbaci. „Dokrajčiću Samaela, Mete. To sam obećao; dugujem to mrtvima. Ali gde su ostali? Treba sve da ih dokrajčim.“

„Ali jednog po jednog.“ Jedva je uspeo da mu to ne zazvuči upitno; niko nije mogao znati šta se Randu vrzma po glavi.

„U Murandiji ima Zmajuzakletih, Mete. I u Altari. Ljudi koji su se meni zakleli na vernost Kada mi Ilijan pripadne, Altara i Murandija će pasti kao zrele šljive. Stupiću u vezu sa Zmajuzakletima u Tarabonu – i u Arad Domanu – a ako Beli plaštovi pokušaju da me spreče da ne uđem u Amadiciju, uništiću ih. Prorok je Geldan pomenuo kao najvažniji, a Amadiciju bezmalo toliko, kako čujem. Možeš li zamisliti Masemu kao Proroka? Saldeja će mi pristupiti; Bašer je siguran u to. Čitava Krajina će to učiniti. Moraju! Učiniću to. Mete. Sve zemlje moraju biti ujedinjene pre Poslednje bitke. Učiniću to!“ Randov glas poprimio je grozničavi prizvuk.

„Naravski, Rande”, reče Met polako, izuvši drugu čizmu kraj prve. „Ali jedno po jedno, zar ne?“

„Niko ne bi trebalo da čuje glas drugog čoveka u glavi", promrmlja Rand, a Metove se ruke ukočiše usred skidanja vunene čarape. Začudo, zapitao se da li bi taj par mogao da nosi još jedan dan. Rand je znao nešto o onome što se dogodilo u tom ter’angrealu u Ruideanu – u svakom slučaju, znao je da je on nekako stekao znanje o vojničkoj veštini – ali ne sve, pomislio je Met, ne sve. Nije znao za tuđa sećanja. Činilo se da Rand ne primećuje ništa neobično. Samo je prošao prstima kroz kosu i nastavio. „On može biti nasamaren, Mete – Samael stalno razmišlja pravolinijski – ali postoji li kakav izlaz kroz koji bi mogao da se izvuče? Bude li ma kakve greške, hiljade će izginuti. Desetine hiljada. U svakom slučaju, stotine, ali ne želim da to budu hiljade.“