Gospodar haosa

Onda je naišla pešadija kao vijugava zmija, i svaka četa išla je za dobošem koji je udarao kadencu, kao i za dugim stegom, gde je umesto mača preko ruke stajao džilit, dvadeset strojeva načičkanih džilitima za kojima je stupalo pet strojeva vojnika s lukovima ili samostrelima. U svakoj četi bila je i pokoja flauta i svi su pevali uz muziku.

„Cele noći pili, celog dana ždrali,
Celu svoju platu na cure smo dali,
Kad smo zadnju paru proćerdali
Sa Crnim smo Džekom zaigrali.“

Met je sačekao da pesma prođe i da se pojave prvi Talmanesovi konjanici, a onda je podbo petama Kockicu. Nije bilo potrebe da obilazi kola s provijantom na kraju kolone, niti povezane rezervne konje. Odavde do Tira konji će zahramati ili uginuti od boleština koje stočni lekari ne mogu da izviđaju, a konjanik bez konja ne vredi mnogo. Na reci je sedam malih lađa polako plovilo nizvodno pod trouglastim jedrima, nešto brže od struje. Svaka je nosila mali beli barjak sa Crvenom rukom. I druge lađe su se otiskivale, a neke su hitale na jug pod svakim komadom jedra koji su mogle da nose.

Kada je pristigao čelo kolone, sunce je najzad provirilo iznad obzorja i prvim zracima obasjalo talasaste bregove i raštrkane čestare. Nabio je šešir nisko spram sjaja blistavog odsečka. Nalesin je prineo ustima ruku u oklopnoj rukavici da priguši ogroman zev, a Daerid je klonulo sedeo u sedlu, teških kapaka, kao da bi na licu mesta mogao da utone u san. Samo su Talmanesu leđa bila prava, oči širom otvorene i budne. Met je više saosećao sa Daeridom.

Ipak, podigao je glas kako bi ga čuli iznad zvuka doboša i truba. „Pošaljite izvidnike napred čim nam se grad izgubi iz vidokruga.“ Dalje na jugu nalazile su se šume i polja, ali kroz njih je prolazio prilično utaban put; promet se najvećim delom obavljao rekom, ali dovoljno ljudi išlo je godinama peške ili kolima da bi se drum jasno video. „I prekinite tu prokletu buku.“

„Izvidnike?" reče Nalesin s čuđenjem. „Tako mi duša sagorela, na deset milja od nas nema nikoga ko ima makar i koplje, osim ako ne misliš da su Beli lavovi prestali da beže, a sve i da jesu, ne bi nam prišli ni na pedeset milja kad bi samo čuli da smo pošli.“

Met nije obraćao pažnju na njega. „Hoću da danas prevalimo trideset pet milja. Kada budemo mogli svakog dana da prelazimo po trideset pet, videćemo koliko ćemo moći da guramo.“ Zinuli su u njega, naravno. Konji nisu mogli da izdrže taj korak dugo, a svi osim Aijela smatrali su kako je marš od dvadeset pet milja dnevno izvanredno dostignuće za pešadiju. Ali on je morao ovo da odigra onako kako mu je bilo podeljeno. „Komadrin je napisao: ’Napadaj tamo gde neprijatelj veruje da nisi, iz neočekivanog smera i u neočekivani čas. Brani se tamo gde neprijatelj veruje da nisi, a kada poveruje, daj se u beg. Iznenađenje je ključ za pobedu, a brzina ključ za iznenađenje. Za jednog vojnika, brzina znači život.’“

„Ko je Komadrin?" upitao je Talmanes trenutak kasnije, a Met je morao da se pribere kako bi odgovorio.

„Jedan vojskovođa. Odavno već mrtav. Jednom sam pročitao njegovu knjigu.“ Ili se makar sećao da ju je čitao, više puta; sumnjao je da sada igde postoji neki primerak. Kad je već kod toga, sećao se da je upoznao Komadrina, pošto je izgubio bitku sa njim nekih šest stotina godina pre Artura Hokvinga. Ta sećanja su mu se prikrala. Bar nije taj mali govor izrekao na Starom jeziku; sada mu je obično polazilo za rukom da izbegne takve stvari.

Dok je gledao kako se izvidnici na konjima razilaze po zatalasanoj rečnoj ravnici, Met se opuštao. Njegov deo je započeo, po planu. Žurni odlazak bez dovoljno vremena za pripremu kao da pokušava da se odšunja na jug, ali dovoljno razmetljiv da bi zasigurno bio primećen. Zahvaljujući tom sklopu, izgledaće kao budala, a i to je bilo dobro. Bilo je pametno naučiti družinu da se kreće brzo – brzim kretanjem mogla bi se izbeći borba – ali njihovo napredovanje primetiće se sa reke, ako već ne sa drugih mesta. Pretražio je pogledom nebo; nije bilo ni gavrana ni vrana, ali to nije značilo mnogo. Nije bilo ni golubova, a opet, bio je spreman da pojede sopstveno sedlo ako nijedan nije tog jutra odleteo iz Maerona.

Najviše za nekoliko dana, Samael će saznati da družina stiže, u žurbi, a vest koju je Rand proneo u Tiru trebalo je da dovede do jasnog zaključka kako će Metov dolazak označiti neumitnu najezdu na Ilijan. U najboljem slučaju, družina je imala još više od mesec dana putovanja do Tira. Uz malo sreće, Samael će biti zgnječen kao vaš između dva kamena pre nego što mu Met priđe na stotinu milja. Samael je mogao da vidi sve što se sprema – bezmalo sve – ali biće to drugačiji ples od onog koji je očekivao. Drugačiji od svega što je bilo ko osim Randa, Meta i Bašera očekivao. To je bio pravi plan. Met shvati da je počeo da zvižduće. Najzad da makar nešto krene onako kako je očekivao.

6 Niti satkane od Senke