Gospodar haosa

Samael oprezno stupi na cvetne svilene ćilime, ostavivši otvoren prolaz za slučaj da bude prinuđen na uzmak, čvrsto držeći saidin. Obično je odbijao sastanke, osim na ničijem mestu, ili na kakvom svom, ali ovamo dolazi već drugi put. Iz nužde. On nikada nije bio poverljiv čovek, i još je manje bio takav otkad je čuo delove razgovora između Demandreda i tri žene, a Grendal mu je rekla samo onoliko koliko je bilo dovoljno da podrži neki dobitak koji je u svemu videla za sebe. To je sasvim razumeo; imao je sopstvene naume o kojima drugi Izabrani ništa nisu znali. Postojaće samo jedan Nae’blis, a to je bila nagrada vredna koliko i sama besmrtnost.

Stajao je na visokom postolju sa mermernom ogradom na jednom kraju, gde su stolovi i stolice sa pozlatom i rezbarijama od slonovače, neki sa krajnje odvratnim detaljima, bili raspoređeni tako da dominiraju ostatkom dugačke dvorane sa stubovima deset stopa niže. Dole nisu vodile nikakve stepenice; bila je to ogromna zapanjujuća jama za zabavljačke nastupe. Sunce je iskrilo kroz visoke prozore tamo gde su vitraži stvarali složene šare. Ni delić žestoke sunčeve vreline nije prodirao unutra: vazduh je bio hladan, mada je on to osetio tek ovlaš. Grendal nije imala više potrebe od njega da se toliko potrudi, ali naravno da je to učinila. Čudo da nije mrežu rastegla po čitavoj palati.

U nižem delu prostorije nešto se promenilo od njegove poslednje posete, ali nije mogao da vidi šta je to. Tri duga plitka bazena pružala su se do središta dvorane i u svima su bili vodoskoci – tanana obličja, pokreti zamrznuti u kamenu – odakle je voda prskala gotovo do izrezbarenih mermernih rebara zasvođene tavanice. Muškarci i žene zabavljali su se u bazenima u svilenim krpicama ili i bez njih, dok su drugi jedva nešto bolje odeveni nastupali sa strane, akrobate i žongleri, igrači različitih stilova i muzičari koji su svirali flaute i trube, bubnjeve i sve vrste gudačkih instrumenata. Svih veličina, svih boja kože, kose i očiju, svako od njih bio je fizički malčice savršeniji od ostalih. Sve je to bilo namenjeno zabavi onoga ko je stajao na uzvišenju. Bilo je to glupo. Gubitak vremena i energije. Svojstveno Grendal.

Na uzvišenju nije bilo nikog osim njega kada je tamo kročio, ali dok je bio ispunjen saidinom, osećao je sladak Grendalin miris, kao dašak vazduha iz cvetnog vrta, i čuo kako joj cipele šušte po ćilimima mnogo pre nego što je progovorila iza njega. „Nisu li moji mezimci divni?“

Pridružila mu se kraj ograde, osmehujući se prizoru ispod njih. Tanka domanska haljina bila je pripijena uz nju i prilično otkrivala. Kao i obično, na svakom prstu je imala prsten s drugačijim kamenom, po četiri ili pet narukvica ukrašenih draguljima na svakoj ruci, a široka ogrlica od ogromnih safira svijala joj se oko visokog okovratnika haljine. On se nije razumeo u takve stvari, ali pretpostavljao je da su na nameštanje tih sunčanih zlatnih uvojaka koji su joj dodirivali ramena bili utrošeni sati, i činilo se da je drago kamenje naizgled nemarno raštrkano kroz njih; u njihovom nasumičnom rasporedu bilo je nečeg što je ukazivalo na preciznost.

Samael joj se ponekad čudio. Upoznao ju je tek kada je odustala od izgubljenog cilja i odabrala da sledi Velikog gospodara, ali svi su znali za nju, slavnu i poštovanu, posvećenu asketizmu, i lečenju onih poremećenog uma koje Lečenje nije moglo da dotakne. Na tom prvom sastanku, kada je prihvatila njegove prvobitne zavete Velikom gospodaru, iščeznuo je svaki trag suzdržane dobročiniteljke, kao da je namerno izabrala da postane suprotnost svemu što je ranije bila. Na površini njene sveukupne usredsređenosti bilo je sopstveno zadovoljstvo, koje je gotovo skrivalo žudnju da smakne s vlasti sve koji su je imali makar i trunku. A to je opet bezmalo skrivalo njenu žeđ za vlašću, koju je veoma retko otvoreno ispoljavala. Grendal je uvek umela veoma dobro da skriva stvari tako što ih je držala svima pred očima. Mislio je da je poznaje bolje nego svi ostali Izabrani – ona je sa njim išla do Šajol Gula na poklonjenje – ali čak ni on nije poznavao sve njene osobine. Imala je onoliko nijansi koliko i jedan džegal krljušti i prelazila je iz jedne u drugu munjevito. Tada je bila gospodarica, a on njen pomoćnik, i pored svega što je postigao kao vojskovođa. Te su se okolnosti promenile.

Niko od kupača ili zabavljača nije podigao pogled, ali kada se pojavila postali su energičniji, graciozniji, ako je tako nešto uopšte bilo moguće, u pokušaju da se prikažu u najboljem svetlu; postojali su kako bi joj udovoljili. Grendal se postarala da bude tako.