Grad i zvezde

Sačekao je da ova opaska stvori utisak, a onda je brzo dodao: „Ispričao sam mom narodu sve o Lisu i preduzeo sam sve što je bilo u mojoj moći da ostavim što povoljniji dojam. Ali Diaspar ne želi da ima nikakva posla sa vama. Bez obzira na sve što sam izložio, on želi da predupredi mešanje sa podrenenom kulturom.“

Osetio je veliko zadovoljstvo, posmatrajući reakciju senatora; čak je i uglanena Seranis blago promenila boju na ove reči. Ako mu pone za rukom da u dovoljnoj meri okrene Lis i Diaspar jedno protiv drugog, rešiće više od polovine problema. Obe zajednice upreće se iz petinih žila da dokažu nadrenenost vlastitog načina života, tako da će barijere izmenu njih ubrzo morati da padnu.

„Zbog čega si se vratio u Lis?“ upita Seranis.

„Zato što hoću da ubedim vas, baš kao i Diaspar, da ste počinili grešku.“ Nije ništa kazao o drugom razlogu: da mu se, naime, u Lisu nalazi jedini prijatelj u koga može imati poverenja i čija mu je pomoć sada bila potrebna.

Senatori su i dalje ćutali, čekajući da on nastavi; Alvin je znao da posredstvom njihovih očiju i ušiju sve ovo sada vide i čuju mnogi drugi umovi. Bio je predstavnik Diaspara i ceo Lis sudio je o njemu po onome što će reći. Odgovornost je bila velika i on zadrhta pri pomisli na nju. Pribrao je malo misli, a onda ponovo počeo da govori.

Tema je bila Diaspar. Opisao je grad onako kako ga je video poslednji put, usnulog na prsima pustinje, sa kulama koje blistaju poput očaravajućih duga spram neba. Iz riznice sećanja prizvao je napeve koje su pesnici starine spevali u slavu Diaspara, a onda je kazivao o nebrojenim ljudima koji su proveli živote povećavajući mu lepotu. Nemoguće je, rekao im je, ikada iscrpsti blaga grada, ma koliko se živelo; uvek postoji nešto novo. Zatim je opisivao neka čuda koja su proizveli žitelji Diaspara; pokušao je da im dočara bar tračak ljupkosti koju su umetnici prošlosti stvorili za večno divljenje budućih naraštaja. Pitao se, pomalo zamišljeno, da li je stvarno muzika Diaspara predstavljala poslednje zvuke koje je Zemlja odaslala ka zvezdama.

Saslušali su ga do kraja, ne prekidajući ga pitanjima. Kada je završio, bilo je veoma kasno i on se osetio umornim više nego ikada ranije, bar koliko ga je sećanje služilo. Napor i uzbunenje dugog dana konačno su se počeli održavati na njemu i gotovo istog časa on je utonuo u san.

Kada se probudio, obreo se u nepoznatoj prostoriji i bilo mu je potrebno izvesno vreme da shvati da se više ne nalazi u Diasparu. Sa povratkom svesti i svetlost se pojačavala oko njega; kupao se u blagom, hladnjikavom zračenju jutarnjeg sunca, koje se slivalo kroz sada prozirne zidove. Ležao je u dremljivoj omamljenosti, prisećajući se doganaja prethodnog dana i pitajući se kakve li je sile sada stavio u pokret.

Uz nežan, muzički ton, jedan od zidova počeo je da se nabira nagore, na tako složen način da ga oko nije moglo sasvim razabrati. Kroz otvor koji je nastao promolio se Hilvar i pogledao Alvina sa izrazom koji je predtsavljao mešavinu šale i zbilje.

„Sada kada si se probudio, Alvine“, reče on, „možda ćeš mi najzad kazati šta dalje imaš u planu i kako ti je pošlo za rukom da se vratiš ovamo. Senatori su upravo otišli da vide u čemu je stvar sa podzemnim prolazom; nije im jasno kako si uspeo da se poslužiš njime. Pitam se da li je to uopšte tačno.“

Alvin skoči iz postelje i snažno se protegnu.

„Možda je bolje da ih zaustavimo“, reče. „Ne želim da samo traće vreme. Što se tiče pitanja koje si mi postavio, uskoro ću ti pokazati odgovor na njega.“

Senatori su stigli tek u blizinu jezera i dve skupine izmenjaše lake naklone. Istražni odbor video je da je Alvinu poznato kuda se on zaputio, a ovaj neočekivani susret očigledno ga je doveo u nedoumicu.

„Bojim se da sam vas noćas uputio na pogrešan trag“, reče Alvin veselo. „Nisam došao u Lis starim putem, tako da je vaš trud oko njegovog zatvaranja bio sasvim nepotreban. Štaviše, i diasparsko Veće takone je zaprelo svoj kraj, ali isto tako bez stvarnog razloga.“

Lica senatora predstavljala su ogledalo sušte zbunjenosti, dok su rešenja smenjivala jedno drugo u njihovim umovima.

„Kako si onda stigao ovamo?“ upita vona. Iznenada je blesnuo tračak razumevanja u njegovim očima i Alvin pomisli da je ovaj počeo da nagana istinu. Pitao se da nije možda uhvatio narenenje koje je njegov um upravo poslao preko planina. Ali ništa nije kazao, već je samo u tišini upro prstom prema severnom delu neba.

Odveć brzo da bi je oko pratilo, jedna srebrna igla svetlosti napravila je luk preko planina, ostavljajući za sobom usijani trag dugačak čitavu milju. A onda se zaustavila, dvadeset hiljada stopa iznad Lisa. Nije bilo usporavanja, niti polakog kočenja njene džinovske brzine.