Grad i zvezde

Pre no što je došao u Lis, on se spustio u Port Diaspar, koji sada leži zatrpan pod pustinjskim peskom. Čak i u to vreme, kosmodrom je bio gotovo prazan; mislim da je Gospodarev brod bio jedan od poslednjih koji su stigli na Zemlju. On je kraće vreme proveo u Diasparu, pre no što je otišao u Šalmiran; put je tada sigurno još bio otvoren. Ali brod mu više nije bio potreban i tokom svih proteklih vekova letelica je čekala tamo, pod naslagama peska. Kao i sam Diaspar, kao ovaj robot, kao sve ostalo što su neimari prošlosti smatrali odista važnim, i on je ostao sačuvan zahvaljujući vlastitim vodovima večnosti. Sve dok bude imao izvor energije, on neće biti podložan propadanju niti uništenju; slika koja je uskladištena u njegovim ćelijama sećanja nikada neće izbledeti, a upravo ta slika upravlja njegovom fizičkom strukturom.“

Brod se sada nalazio sasvim blizu, kako ga je robot vodio prema kuli. Jeserak je procenio da mu dužina dostiže oko sto stopa i da je oštro zašiljen na oba kraja. Izgledalo je da nema prozora niti drugih otvora, mada je ovaj zaključak dovodio u sumnju tanak sloj zemlje.

Iznenada ih je zapljusnula prljavština kada se deo trupa otvorio prema njima; pred Jeserakovim očima pojavio se prizor male, neopremljene prostorije na čijem su se suprotnom kraju nalazila druga vrata. Brod je lebdeo samo stopu od otvora ventilacione cevi, kojoj se približio veoma oprezno, poput živog bića sa sposobnošću da oseća.

„Do vinenja, Jeserače“, reče Alvin. „Ne mogu da se vratim u Diaspar, Jeserače, da se oprostim od prijatelja; molim te, učini ti to u moje ime. Reci Eristonu i Etaniji da se nadam da ću se skoro vratiti; ako se to ne dogodi, zahvalan sam i tebi, premda ti možda ne odobravaš način na koji primenjujem znanje stečeno od tebe.

Što se tiče Veća... reci mu da se put, koji se jednom otvori, ne može zatvoriti pukim donošenjem odluke.“

Brod je sada predstavljao samo tamnu tačku spram neba, a samo tren potom Jeserak ga sasvim izgubi iz vida. Nije primetio kako nestaje, ali najednom se sa nebesa oglasi najzastrašujućiji zvuk koga je Čovek ikada proizveo: otegnuta grmljavina vazduha, koji se iz milje u milju survava u vakuumski tunel iznenada izbušen kroz nebo.

Jeserak je ostao nepomičan dok su poslednji odjeci zamirali preko pustinje. Razmišljao je o dečaku koji je otišao: za Jeseraka Alvin će uvek predstavljati dete, jedino koje je ugledalo svetlost dana u Diasparu, od kada je, veoma davno, ukinut ciklus rananja i umiranja. Alvin nikada neće odrasti; za njega je čitava Vaseljena predstavljala igračku, zagonetku koju je on razrešavao vlastite zabave radi. U toj igri, sada je naišao na završnu, pogubnu stvarčicu koja je mogla satrti ono što je preostalo od ljudske civilizacije: ali ma kakav bio ishod, za njega će to i dalje biti samo igra.

Sunce se sada nalazilo nisko na obzorju, a iz pustinje je dopirao prohladan povetarac. Ali Jeserak još nije odlazio, savlanujući strah u sebi; a onda je, po prvi put u životu, ugledao zvezde.

18.

Čak i u Diasparu, Alvin je retko imao prilike da vidi takvu raskoš kao što je bila ona koja ga je zasenila kada su unutrašnja vrata vazdušne komore skliznula u stranu. Ma šta da je inače bio, Gospodar sigurno nije spadao u askete. Trebalo je, menutim, da protekne izvesno vreme pre no što je Alvinu postalo jasno da sva ova udobnost ne predstavlja znak tašte rasipnosti; mali svet bio je Gospodarevo jedino stanište tokom mnogih dugih putovanja menu zvezdama.

Nigde se nisu mogli videti nikakvi upravljači, ali veliki, ovalni ekran koji je potpuno zapremao suprotni zid ukazivao je da to nije obična prostorija. Postavljena u polukrug ispred njega, nalazila su se tri niska ležaja; ostali deo kabine zauzimali su dva mala stola i nekoliko mekanih stolica, od kojih neke očigledno nisu bile predvinene za ljude.

Kada se udobno smestio naspram ekrana, Alvin pogledom potraži robota. Na njegovo iznenanenje, ovaj je iščezao; a onda ga je opazio, šćućurenog u jednom udubljenju ispod zakrivljene tavanice. Dovezao je Gospodara kroz svemirska prostranstva na Zemlju, a zatim ga je kao sluga pratio u Lis. Sada je ponovo stajao spreman, kao da minuli eoni uopšte nisu postojali, da se još jednom lati svoje stare dužnosti.

Alvin mu uputi jedno eksprementalno narenenje i veliki ekran pred njim ožive. Pojavila se Loranova Kula, neobično skraćena u perspektivi i prividno kao da leži postrance. Potonji pokušaji predočili su mu prizore neba, grada i velikog prostranstva pustinje. Slika je bila izvrsna, gotovo neprirodna i jasna, iako je izgledalo da nije upotrebljeno nikakvo uvećanje.

Alvin je još malo vršio isprobavanja, sve dok mu nije pošlo za rukom da dobije svaki prizor koji bi poželeo; tada je bio spreman za polazak.