Grad i zvezde

Alvin nije mogao obuzdati osmeh pri pomisli kako se doganaji u Diasparu verno odražavaju ovde. Ma kuda da se kretao, izgledalo je da sada posvuda ostavlja za sobom trag užasnutosti i uzbunenosti.

„Mislim da ne bi bilo rnavo“, reče, „ako bih mogao da se obratim vašoj Skupštini, pod uslovom da to ne ugrozi moju bezbednost.“

„Smeo bi bez bojazni da lično doneš ovamo“, reče Hilvar, „ako ti Skupština obeća da neće ponovo pokušati da ti zaposedne um. U suprotnom, bolje bi bilo da ostanemš tu gde jesi.

Povešću robota do senatora... biće prilično usplahireni kada ga budu videli.“

Dok je išao za Hilvarom u kuću, Alvina je prožeo prijatan, ali varljiv osećaj uživanja i razdraganosti. Sretao se sa vladarima Lisa na znatno ravnijoj nozi nego prošli put; iako nije bio kivan na njih, dopadalo mu se saznanje da je sada gospodar situacije i da mu se u rukama nalaze moći koje ni sam još nije do kraja razabrao.

Vrata prostorije u kojoj se održavao skup bila su zatvorena i trebalo je da prone izvesno vreme pre no što je Hilvar prizvao pažnju na sebe. Umovi senatora izgledali su u toj meri zaokupljeni da je bilo veoma teško uplesti im se u misaone tokove. A onda su se zidovi nevoljno razmakli i Alvin je brzo uveo robota u prostoriju.

Trojica senatora ukočila su se u stolicama kada je on krenuo prema njima, ali je preko Seranisionog lica prostrujao tek treptaj iznenanenja. Možda ju je Hilvar već upozorio, ili je možda ona očekivala da će se Alvin ranije ili kasnije vratiti.

„Dobro veče“, reče on veoma učitivo, kao da je ovo zastupničko nastupanje predstavljalo nešto najprirodnije. „Rešio sam da se vratim.“

Njihovo iznenanenje prilično je nadmašilo Alvinova predvinenja. Prvi se pribrao jedan mladi senator pepeljaste kose.

„Kako si došao ovamo?“ promuca.

Razlog njegovog zaprepašćenja bio je očigledan. Baš kao i Diaspar, Lis je takone zapreo podzemni put.

„Zašto, pa došao sam ovde na isti način kao i prošli put“, reče Alvin, ne mogavši da odoli iskušenju da se ne našali na njihov račun.

Dvojica senatora oštro pogledaše trećega, koji samo raširi ruke u znak osujećene rezignacije. A onda ponovo progovori mladić koji mu se već obratio.

„Zar nisi naišao ni na kakve poteškoće?“ upita.

„Baš nikakve“, reče Alvin, rešen da poveća njihovu pometnju. Shvatio je da mu je to pošlo za rukom.

„Vratio sam se“, nastavi on, „po slobodnom izboru i zato što imam neke važne novosti za vas. Menutim, s obzirom na našu prethodnu nesuglasicu, za sada ću ostati po strani. Ako se pojavim lično, da li mi obećavate da više nećete pokušati da ograničite moje kretanje?“

Za trenutak, niko nije ništa progovorio i Alvin se upita kakve se misli sada bešumno izmenjuju. A onda, Seranis progovori u ime svih prisutnih.

„Nećemo više pokušavati da te kontrolišemo, premda ni prošli put nismo bili baš osobito uspešni.“

„Vrlo dobro“, uzvrati Alvin. „Doći ću u Erli što brže mogu.“

Sačekao je da se robot vrati, a onda je, veoma brižljivo, izdao mašini uputstva i naložio joj da mu ih ponovi. Bio je uveren da Seranis neće prekršiti datu reč; pa ipak, nije bilo zgoreg da za svaki slučaj obezbedi uzmak.

Kada je izišao iz broda, vazdušna komora se bešumno zatvorila za njim. Trenutak potom, začulo se šaptavo hisss... slično otegnutom uzdahu iznenanenja, dok je vazduh pravio mesta brodu koji se uspinjao. Začas, tamna senka prešla je preko zvezda, a onda je brod nestao.

Tek kada je iščezao sa vidika, Alvin je shvatio da je počinio sićušnu, ali kobnu grešku, zbog kakvih su propadali i najbolje skovani planovi. Zaboravio je da su robotova čula znatno tananija od njegovih, a noć je bila tamnija nego što je očekivao. U više navrata, sasvim je skretao sa staze, a nekoliko puta je za dlaku izbegao sudar sa drvećem. U šumi se gotovo nije video ni prst pred okom, a jednom je nešto veliko krenulo ka njemu kroz šiblje. Začulo se slabašno pucketanje grančica i dva smaragdna oka upreše se u njega sa visine struka. Oteo mu se prugušeni krik, a neverovatno dugi jezik hrapavo mu prene preko ruke. Trenutak kasnije, snažno telo nežno se očeša o njega i produži bez šuma. Nije imao pojma šta bi to moglo biti.

Konačno, svetlosti sela promoliše se kroz krošnje, ali više mu nije bio potreban njihov putokaz, pošto mu se staza pod nogama pretvorila u reku tamnoplavog plamena. Mahovina kojom je koračao jasno se sjajila, a njegove stope ostavljale su tamne tragove, koji su se polako gubili iza njega. Bio je to divan i očaravajući prizor, a kada se Alvin zaustavio i ubrao malo neobične mahovine, ona je minutima svetlucala u njegovim skupljenim šakama pre no što joj je zračenje zgaslo.

Hilvar ga je po drugi put dočekao pred kućom i ponovo ga najavio Seranis i senatorina.

Pozdravili su ga opreznim i nevoljnim poštovanjem; ako su se i pitali gde se deo robot, to ničim nisu pokazali.

„Veoma mi je žao“, počeo Alvin, „što sam bio primoran da napustim vašu zemlju na tako nedostojan način. Možda će vas zanimati da ništa lakše nije bilo ni pobeći iz Diaspara.“