Grad i zvezde

Jeserak se nije uplašio dok su koračali tunelom kojim je hladan vetar večito duvao u Diaspar. Tunel se sada promenio; kamena rešetka koja je sputavala pristup spoljnem svetu nestala je. Ona više nije služila nikakvoj strukturalnoj svrsi i Centralni Kompjuter ju je uklonio bez reči protivljenja kada je Alvin to zatražio. Kasnije će možda naložiti monitorima da se ponovo sete rešetke i da je vrate u postojanje. Ali za sada tunel je izbijao, nezapreten i nenadgledan, na spoljne, okomite gradske zidine.

Tek kada je Jeserak stigao gotovo do ruba vazdušne cevi, postalo mu je jasno da se spoljni svet nalazi tik pred njim. Pogledao je prema sve širem krugu neba, a koraci su počeli da mu bivaju sve nesigurniji, da bi konačno zastao. Alvin se setio kako se Alistra okrenula i pobegla glavom bez obzira sa ovog mesta i upitao se da li će moći da nagna Jeseraka da krene još malo napred.

„Molim te samo da pogledaš“, obrati mu se on, „a ne da napustiš grad. Siguran sam da to možeš učiniti!“

Za vreme svog kratkotrajnog boravka u Erliju, Alvin je video kako jedna majka uči svoje dete da hoda. Taj prizor mu je neodoljivo pao na um dok je podsticao Jeseraka da nastavi hodnikom, ohrabrujući ga svaki čas u njegovom nevoljnom napredovanju korak po korak. Za razliku od Kedrona, Jeserak nije bio kukavica. Nije prezao da se uhvati ukoštac sa samim sobom, ali ta borba je bila očajnička. Alvin je izgledao podjednako iscrpljen kao i njegov tutor, kada mu je konačno pošlo za rukom da dovede Jeseraka do mesta odakle je mogao videti celokupno, nezapreteno prostranstvo pustinje.

Kada se jednom našao tu, zanimljivost i čudesna lepota prizora, tako različitog od svega sa čim se Jeserak susretao u ovom ili prethodnim životima, kao da su nadvladali njegov strah.

Očevidno je bio opčinjen ogromnošću vidika satkanog od valovitih peščanih dina i udaljenih, drevnih brda. Bilo je pozno popodne i ubrzo će ceo kraj prekriti plašt noći koja se nikada nije spuštala na Diaspar.

„Molim te da doneš ovamo“, reče Alvin, govoreći brzo, kao da mu teško polazi za rukom da obuzdava nestrpljenje. „Shvatio sam da ti zaslužuješ više od bilo kog drugog da vidiš gde su me putevi odveli. Hteo sam da ti pokažem pustinju, ali istovremeno da budeš očevidac onoga što ću sad preduzeti, kako bi Veće znalo šta sam učinio.

Kao što sam rekao Veću, doveo sam ovog robota iz Lisa u nadi da će Centralni Kompjuter biti u stanju da otkloni blokadu kojom je njegovo sećanje zapretao čovek po imenu Gospodar.

Varkom koju još potpuno ne razumem, Kompjuter je to učinio. Posle toga, bio mi je otvoren put u sva sećanja mašine, kao i do posebnih veština kojima je ona obdarena. Sada ću primeniti jednu od tih veština. Gledaj!“

Nagnan bešumnim narenenjem koje je Jeserak mogao samo da nasluti, robot je izjezdio iz ulaza tunela, dobio na brzini i posle svega nekoliko sekundi predstavljao je tek daleki metalni odsev pod svetlošću sunca. Nisko je leteo preko pustinje, povrh peščanih dina, koje su ležale izukrštane poput zamrznutih talasa. Jeseraku se javio neodoljiv utisak da mašina nešto traži, ali nije imao ni najmanju predstavu šta bi to moglo biti.

A onda, iznenada, blistava tačka vinula se uvis iznad pustinje i zaustavila se na hiljadu stopa iznad tla. U istom času, Alvinu se oteo dubok uzdah zadovoljstva i olakšanja. Uputio je brz pogled prema Jeseraku, kao da mu kaže: „To je ono!“

U prvi mah, ne znajući šta da očekuje, Jeserak nije razabrao nikakvu promenu. A zatim, gotovo ne verujući vlastitim očima, ugledao je kako se oblak prašine polako podiže sa pustinje.

Ništa nije užasnije od pokreta koji se javio tamo gde nikakvog pokreta ne bi smelo biti, ali Jeserak je već bio izvan domašaja iznenanenja i straha kada su peščane dine počele da se razmiču. Nešto je počelo da se uzdiže ispod pustinje, poput džina koji se budi iz sna, i najednom do Jeserakovih ušiju dopreše grmljavina zemlje koja se obrušava i praskanje stenja koje razmrskava neobuzdana sila. Zatim veliki gejzir peska šiknu stotinama stopa u vazduh i tle nestade sa vidika.

Prašina je počela polako da se taloži preko rane zasečene na licu pustinje. Ali Jeserakov i Alvinov pogled i dalje je bio uprt ka otvorenom nebu, na kome se do pre samo nekoliko trenutaka nalazio samo strpljivi robot. A onda je, konačno, Jeseraku postalo jasno zašto je Alvin tako ravnodušno primio odluku Veća, zbog čega nije ispoljio nikakvo osećanje kada mu je rečeno da je podzemni put za Lis zatvoren.

Naslage zemlje i stenja mogle su da zaprljaju, ali ne i da zapretu ponosite linije broda koji se i dalje uzdizao iznad razdrljane pustinje. Jeserak je netremice posmatrao kako blago zaokreće sa njim, sve dok im nije došao tačno u liniju vida i zadobio kružno obličje. A onda, sasvim polako, krug je počeo da se širi.

Alvin je počeo prilično brzo da govori, kao da je imao malo vremena na raspolaganju.

„Robot je sazdan da bude Gospodarev sadrug, sluga, ali iznad svega, pilot njegovog broda.