Sećanje na svetlost

„Bila sam veoma učtiva dok sam to radila“, odvrati Birgita. „Ona nije bila dobra kraljica. Mnogi su tvrdili da nije bila ni zakonita kraljica.“

„Reč je o načelu!“

„Zato sam to i uradila." Birgita se namršti. „Makar... mislim da sam...“

Elejna začuta. Birgita se uznemiri svaki put kada je nešto podseti na to da gubi sećanje na prošle živote. Povremeno ih se uopšte nije sećala, a povremeno bi se odjednom prisetila izvesnih događaja, ali ta sećanja bi već sledećeg trena potpuno nestala.

Elejna je predvodila pozadinske odrede, koji će - bar bi trebalo - neprijatelju naneti najviše gubitaka.

Suvo lišće zašušta kada jedna zadihana glasnica dojuri iz smera tla određenog za Putovanje. „Veličanstvo, dolazim iz Kaemlina“, kaza joj ta žena kratko se klanjajući u sedlu. „Lord Ajbara je uspešno stupio u bitku s Trolocima. Krenuli su.“

„Svetlosti, zagrizli su mamac“, kaza Elejna. „Sada moramo da se pripremimo. Idi i odmori se; ubrzo će ti biti potrebna sva snaga koju imaš.“

Glasnica klimnu, pa potera konja galopom. Elejna uputi poslednje vesti Talmanesu, Aijelima i Tamu al’Toru.

Elejna začu nešto u šumi i diže jednu ruku, prekidajući gardistkinju koja joj je podnosila izveštaj. Njena kobila Mesečeva Senka usplahireno poigra prolazeći pored ljudi koji su čučali u žbunju oko Elejne. Niko nije progovarao. Činilo se kao da vojnici i ne dišu.

Elejna prigrli Izvor. Moć pokulja u nju, a s njom dolete slast sveta koji se širi. Umiruća šuma delovala je živopisnije u zagrljaju saidara. Da. Nešto se penje preko obližnjih brda. Njeni vojnici - na hiljade njih - brzo prilaze šumi, besomučno terajući konje, iako su životinje bile iscrpljene skoro do smrti. Elejna diže durbin kako bi razabrala troločku rulju što je hrlila iza njih, kao nekakva crna plima koja plavi zemlju već prekrivenu senkom.

„Napokon!" uzviknu Elejna. „Strelci - napred!“

Dvorečani istrčaše iz šume ispred nje, obrazujući red tik na rubu šume. Oni su jedan od najmanjih odreda u njenoj vojsci, ali ako izveštaji o njihovom umeću nisu preterani, biće korisni kao trostruko veći odred lukonoša.

Nekoliko mlađih ljudi poče da nateže lukove.

„Stojte!" zaurla Elejna. „To naši ljudi jure kvarna.“

Tam i njegovi pomoćnici ponoviše naređenje. Ljudi kolebljivo spustiše lukove.

„Veličanstvo“, obrati joj se Tam prilazeći njenom konju. „Momci mogu da ih pogode sa ove razdaljine.“

„Naši vojnici su i dalje preblizu“, odgovori mu Elejna. „Moramo da sačekamo da se rasture na krilima.“

„Izvinjavam se, milostiva“, kaza joj Tam, „ali nijedan Dvorečanin ne bi promašio ovakav hitac. Ti konjanici su bezbedni, a i Troloci imaju lukove.“

Bio je u pravu za to poslednje. Neki Troloci zastali su taman na toliko da zategnu ogromne lukove od crnog drveta. Perinovi ljudi jahali su tako da su im leđa bila izložena, a bilo je mnogo njih kojima su tamne strele štrčale iz udova ili konja.

„Odapinjite“, naredi Elejna. „Lukonoše, odapinjite!“

Birgita prenese naređenje jašući niz red strelaca, a Tam zaurla na one oko njega.

Elejna spusti durbin kada lahor zaduva kroz šumu, tako da suvo lišće zašušta, a gole grane zapucketaše. Dvorečani nategnuše lukove. Svetlosti! Zar zaista mogu da odapnu strele s tolike udaljenosti i da pogode metu? Troloci su stotinama koraka daleko.

Strele poleteše u visinu kao jastrebovi koji izleću iz gnezda. Čula je Randa kako se hvali svojim lukom i povremeno je videla dvorečanski dugi luk na delu. Ali ovo... tako mnogo strela koje se s tako neverovatnom tačnošću penju u vazduh...

Strele dosegnuše vrhunac luka i krenuše da padaju - nijedna prekratko. Zasule su troločke redove kao kiša, padajući naročito po troločkim strelcima. U odgovor je doletelo tek nekoliko zalutalih troločkih strela, ali Dvorečani su razbili troločki poredak.

„To je majstorsko streličarstvo“, reče Birgita kada dojaha. „Majstorsko...“

Dok su Perinovi konjanici ulazili u šumu, Dvorečani još nekoliko puta odapeše talase strela.

„Samostrelci!“, naredi Elejna isukavši mač i dignuvši ga iznad glave. „Napred Zmajeva legija!“

Dvorečani se povukoše dublje u šumu, a samostrelci istupiše. Na raspolaganju je imala dva puna barjaka samostrelaca iz Zmajeve legije, a Bašer ih je odlično obučio. Obrazovali su tri reda - jedan je stajao i odapinjao strele dok su druga dva klečala i natezala samostrele. Njihove strele sejale su smrt među Trolocima kao plimski talas, u tolikoj meri da je cela napadačka vojska drhtala dok su hiljade Troloka ginule.

Elejna upre mač na Troloke. Dvorečani su se popeli na granje prvog reda stabala i odatle odapinjali strele. Odatle nisu pogađali ni izbliza onoliko, ali nisu ni morali. Troloci su se suočili sa smrću ispred sebe, ali i s neba, tako da su ti stvorovi počeli da se sapliću o sopstvene mrtve.

Hajde... pomislila je Elejna.

Troloci pohrliše u napad, probijajući se prema strelcima. Jedan veliki odred odvoji se i pođe na istok. Tamo je put koji se graniči s Bremskom Sumom i ima smisla da ga Troloci zauzmu, pa da se probiju duž njega i opkole Elejninu vojsku. Ili makar Seni tako misle.