Sećanje na svetlost

Pogledao je gvozdeni balkon sakriven kitnjastim paravanom. Oduvek se pitao može li da se popne do njega. Svakako se nosio mišlju da se spusti s njega.

Pa, sigurno je da neće biti tolika budala da ovako nešto pokuša ponovo. Metrim Kauton bar jednom u životu - i to nevoljno - zna da pazi na sopstvenu šiju. Bez obzira na svu sreću, nije poživeo toliko dugo upuštajući se u glupe poduhvate. Ako Tuon baš hoće da živi u gradu u kojem predvodnik njene vojske pokušava da naruči njeno ubistvo - to je njena odluka.

Odlučno je klimnuo samom sebi. Popeče se, pa će joj veoma razumnim glasom objasniti kako ona mora da pobegne iz grada pošto taj general Galgan namerava da je izda. A onda će otići svojim putem i negde naći partiju kockanja. Napokon, zato je i došao u grad. Ako je Rand na severu, gde su oni silni Troloci, Met namerava da bude što je dalje moguće od njega. Saoseća s Random, ali svakom razumnom čoveku bilo bi jasno da je Metova odluka jedina moguća i ispravna. Boje počeše da mu se komešaju ispred očiju, ali Met ih potisnu.

Razuman. Biće veoma razuman.

Preznojavajući se i psujući, Met se drhtavim rukama diže na balkon na četvrtom spratu. Tu je jedno krilo paravana bilo razlabavljeno, baš kao kada je on živeo u palati. Da bi ga otvorio, bilo je potrebno samo da na brzinu pročačka malom žičanom kukom. Ušao je na zatvoren balkon, skinuo ašandarei, pa legao na leđa boreći se za dah kao da je trčao od Andora do Tira.

Nakon nekoliko minuta ležanja, digao se na noge, pa bacio pogled kroz otvoreni paravan niz četiri sprata. Met se osećao prilično zadovoljno tim usponom.

Uze ašandarei i pođe ka balkonskim vratima. Tuon se nesumnjivo uselila u Tajlinine odaje. One su najbolje u palati. Met odškrinu vrata. Samo će proviriti i...

Nešto izlete iz senki ispred njega i zari se u vrata tačno iznad njegove glave.

Met se zakotrlja, jednom rukom vadeći nož a drugom držeći ašandarei. Vrata su se otvorila od siline kojom se strela iz samostrela zarila u drvo.

Trenutak kasnije, pojavi se Selukija. Desna strana glave beše joj potpuno izbrijana, a druga pokrivena tkaninom. Koža joj je bila bela kao mleko, ali svako ko pomisli da je ona mekana i nejaka, ubrzo bi se opametio. Selukija bi mogla i brus podučiti tome šta znači biti čvrst.

Ona uperi mali samostrel u njega, a Met nije mogao a da se ne nasmeši. „Znao sam!“, uzviknu on. „Ti si telohranitelj. Oduvek si bila.“

Selukija se namršti. „Šta tražiš ovde, budalo jedna?“

„O, pošao sam u šetnju“, odgovori Met dižući se s poda i vraćajući nož u korice. „Kažu da je noćni vazduh zdrav. Morski povetarac i tako to.“

„Zar si se popeo ovamo?" upita Selukija, bacajući pogled s balkona kao da traži konopac ili lestvice.

„Sta? Vi se inače ne verete? To je veoma dobro za ruke. Poboljšava hvat.“

Ona ga pogleda razdraženo, a Met se široko isceri. Ako Selukija motri na ubice, onda je Tuon verovatno dobro. On klimnu prema samostrelu, koji je i dalje bio uperen u njega. „Hoćeš li da...“

Ona zastade, pa uzdahnu i spusti ga.

„Mnogo hvala“, kaza joj Met. „Time možeš da izbiješ oko čoveku. Obično mi ne bi smetalo, ali u poslednje vreme ponestaje mi očiju,“

„Sta si to radio?“, zajedljivo ga upita Selukija. „Da se nisi kockao s medvedom?“

„Selukija!" uzviknu Met prolazeći pored nje kako bi ušao u odaje. „Pa to je skoro šala. Mislim da bismo - uz samo malo truda - mogli da ti razvijemo duhovitost. To bi bilo toliko neočekivano da bismo mogli da te stavimo u neku menažeriju i da naplaćujemo ljudima da te vide. Dođite da vidite neverovatnog nasmejanog so'đina. Samo noćas, dva bakrenjaka..“

„Opkladio si se s nekim u oko, zar ne?“

Met se zatetura otvarajući vrata, pa se zasmeja. „Svetlosti! To je začuđujuće blizu istini. Ma preslatko.“

Tu sam opkladu dobio, pomislio je, ma kako to izgledalo. Metrim Kauton je jedini čovek koji se kockao a da je ulog bila sudbina sveta. Naravno, sleđeći put će ljudi morati da nađu nekog drugog glupog junaka da zauzme njegovo mesto. Na primer Randa ili Perina. Ta dvojica su toliko puni junaštva da im još malo pa curi niz bradu. On potisnu slike koje pokušaše da se obrazuju. Svetlosti! Mora prestati da razmišlja o njima dvojici.

„Gde je ona?“ upita Met gledajući po spavaćoj sobi. Posteljina je bila izgužvana - iz sve snage se trudio da ne zamišlja ružičaste trake vezane za naslon za glavu - ali od Tuon nije bilo ni traga ni glasa.

„Napolju“, odgovori Selukija.

„Napolju? Sada je pola noći!“

„Da. Vreme kada samo ubice dolaze u posetu. Imaš sreće što sam loše ciljala, Metrime Kautone.“

„Pusti sad to“, odvrati Met. „Ti si joj krvavi telo hranitelji „Ne znam šta to hoćeš da kažeš“, odgovori Selukija i sakri onaj mali samostrel u svojoj odori. „Ja sam so’đin moje carice, neka bi živela večno. Ja sam njen Glas i Istinozborac.“