Sećanje na svetlost

Noću su Randa čuvale samo dve Device. Osećao se bezmalo izloženo samo s njih dve, mada je nekada smatrao da je bilo koji broj stražara jednostavno preteran. Neizbežna okretanja Točka promenila su njegovo gledište na stvari jednako neumitno kao što se menjaju godišnja doba.

Hodao je stazom obasjanom svetiljkama koju je očigledno nekada napravila divljač. Taj logor nije dovoljno dugo na tom mestu da bi se napravile druge staze. Noćni spokoj remetili su tihi zvuci: tovarenje potrepština na taljige, oštrenje mačeva, deljenje večere gladnim vojnicima.

Ljudi se nisu dozivali. Ne samo da je noć, već je i Nakot Senke blizu u šumi, a Troloci imaju oštar sluh. Najbolje je da vojnici steknu naviku da govore tiho, a ne da se dozivaju s jednog kraja logora na drugi. Svetiljke su imale šešire tako da su odavale samo slabu svetlost, a logorske vatre bile su svedene na najmanju moguću meru.

Rand siđe sa staze, noseći svoj dugi zavežljaj, pa prođe preko jedne čistine obrasle visokom travom koja je šuštala, i dođe do Tamovog šatora. Ovo će biti brza poseta. Klimao je vojnicima koji su ga pozdravljali dok je prolazio. Bili su preneraženi što ga vide, ali ne i iznenađeni time što je u logoru. Elejna je svoju vojsku obavestila o njegovoj prethodnoj poseti.

Ja predvodim ove vojske, kazala mu je kada su se poslednji put rastali, ali ti si njihovo srce. Ti si ih okupio, Rande. Te vojske ratuju u tvoje ime. Molim te, pusti ih da te vide kada budeš dolazio.

I tako je puštao da ga vide. Voleo bi da može da ih bolje štiti, ali jednostavno će morati da nosi to breme. Ispostavilo se da tajna nije bila u tome da očvrsne toliko da postane krt. Tajna nije bila u tome da postane obamro i neosetljiv. Tajna je bila u tome da oseća bol, kao što oseća bol od rana na svom boku, i da prihvati taj bol kao deo sebe.

Tamov šator čuvala su dva čoveka iz Emondovog Polja. Rand im klimnu kada stadoše mirno i pozdraviše ga. Ban al’Sin i Dav al’Ton - nekada ni u snu ne bi pomislio da će u životu videti njih dvojicu kako pozdravljaju po vojnički. Čak se može reći da to dobro rade.

„Ljudi, pred vama je ozbiljan zadatak“, obrati im se Rand. „Važniji od bilo čega na ovom bojištu.“

„Odbrana Andora, moj gospodaru?" zbunjeno ga upita Dav.

„Ne“, odgovori mu Rand. „Cuvanje mog oca. Dobro pazite da to radite kako treba." Uđe u šator, ostavljajući Device napolju.

Tam je stajao za jednim sklopivim stolom i gledao karte. Rand se nasmeši. Na licu mu je bio isti onaj izraz kao kada je gledao je li sve u redu sa ovcom koja je upala u trnjak.

„Ti izgleda misliš da mene neko treba da čuva“, reče mu Tam.

Rand zaključi da bi odgovaranje na tu primedbu bilo ravno prilaženju gnezdu lukonoša i izazivanju da ga prostrele. Umesto toga, samo je spustio zavežljaj na sto. Tam pogleda dugi zavežljaj, pa ga povuče. Platno se razmota i otkri veličanstven mač u crnim kanijama oslikanim isprepletenim zmajevima, crvenim i zlatnim.

Tam ga upitno pogleda.

„Dao si mi svoj mač“, objasni mu Rand. „A ja nisam mogao da ti ga vratim. Ovo je zamena.“

Tam izvuče mač iz korica, pa razrogači oči. „Sine, ovo je previše vredan dar.“

„Ništa nije previše vredno za tebe“, prošapta Rand. „Ništa.“

Tam odmahnu glavom, pa vrati mač u kanije. „Samo će završiti u sanduku, zaboravljen kao onaj prethodni. Nije trebalo da ga donosim kući. Previše si mario za ono sečivo." Krenu da mu vrati mač, ali Rand spusti ruku preko njegove. „Molim te. Majstor sečiva zaslužuje prikladno oružje. Uzmi ga - to će mi olakšati grižu savesti. Samo Svetlost zna da će mi u predstojećim danima svako olakšanje bremena koje nosim biti od pomoći.“

Tam se namršti. „Rande, to je prljava igra.“

„Znam. Odskora provodim vreme sa svakakvim huljama - kraljevima, pisarima, velmožama i gospama.“

Tam nevoljno uze mač.

„Smatraj to zahvalnicom“, nastavi Rand, „koju ti je uputio čitav svet. Da me nisi pre svih onih godina naučio plamenoj praznini... Svetlosti, Tame. Sada ne bih bio ovde. Bio bih mrtav. Siguran sam u to." Rand pogleda mač. „Samo kad pomislim - da nisi hteo da budem dobar strelac, nikada ne bih naučio ono što mi je sačuvalo razum.“

Tam šmrkriu. „Plamen i praznina nemaju veze sa streličarstvom.“

„Da, znam. To je mačevalačka vežba.“

„Nemaju veze ni s mačevanjem“, odvrati Tam kačeći mač za opasač.

„Ali...“

„Plamen i praznina tiču se usredsređivanja“, objasni mu Tam, „i spokoja. Ja bih tome naučio sve i jednu osobu u ovoj zemlji, bila ona vojnik ili ne - samo kad bih mogao." A onda mu lice poprimi nežniji izraz. „Ali, Svetlosti, šta ja to radim? Zar ti držim predavanje? Reci mi, odakle ti ovaj mač?“

„Našao sam ga.“

„Nikada lepše sečivo nisam video." Tam ga opet isuka, gledajući prevoje u nietalu. „Drevno je. I korišćeno. Dobrano korišćeno. O njemu se neko svakako dobro starao, ali ovo oružje nije samo čučalo u vitrini nekog vojskovođe. Ljudi su sekli ovim mačem. Ubijali njime.“

„Pripadao je... srodnoj duši.“