Sećanje na svetlost

Pet dana na severu. U ostatku sveta prošlo je daleko više vremena otkad je Rand ušao da se suoči s Mračnim. Rand je sada toliko blizu Rupi da su njemu verovatno prošli samo sati, ako ne minuti. Perin oseća kako vreme drugačije protiče kada se približi tom mestu gde se Rand bori.

„Ituralde“, promrmlja Perin češkajući se po bradi. „On je jedan od velikih kapetana.“

Da, posla Elijas, Mirisao je kao da mu je nešto smešno. Neki ga zovu „Mali Vuk".

„Bašer je sa Elejninom vojskom“, reče Perin. „A Garet Brin je sa Egvenom. Agelmar je s Krajišnicima i Lanom.“

Ne znam.

„Jeste. Četiri bojišta. Četiri velika kapetana. To je ono što ona radi“

„Grendal?" upita Gaul.

„Da“, odgovori Perin, osećajući kako ga obuzima sve veći bes. „Ona im nešto radi; menja im umove i kvari ih. Čuo sam je kako govori. Da. Ubeđen sam da je o tome reč. Umesto da se protiv naših vojski bori svojim vojskama, ona namerava da sruši velike kapetane. Elijase, znaš li kako čovek može da se telom premesti u vučji san i iz njega?“

Sve i da znam za tako nešto - što ne znam - nikada te ne bih naučio, režeći odgovori Elijas. Zar ti niko nije rekao da je to strašna i opasna stvar?

„To mi je previše ljudi reklo“, odvrati Perin. „Svetlosti! Moramo da upozorimo Bašera. Moram da...“

„Perine Ajbara!“, viknu Gaul i upre prstom. „On je ovde!“

Perin se munjevito okrenu i ugleda nešto tamno, razliveno od brzine, kako stremi ka ulazu u Jamu usuda. Vukovi su cvileli i umirali. Drugi su zavijali, otpočinjući lov. Koljač ovoga puta nije uzmakao.

Tako se grabljivci ponašaju. Dva ili tri lažna napada kako bi se utvrdila slabost, a onda napad iz sve snage.

„Budi se!" viknu Perin Elijasu trčeći uz uspon. „Upozori Elejnu, Egvenu, sve koje budeš mogao! A ako ne budeš mogao da ih upozoriš, zaustavi nekako Ituraldea. Veliki kapetani su iskvareni. Jedna od Izgubljenih vlada njihovim mislima i više se ne može verovati njihovim bojnim planovima!“

Hoću, Mladi Biče, posla Elijas bledeći iz sna.

„Gaule, idi kod Randa!" zaurla Perin. „Brani put koji vodi ka njemu! Ne daj da oni crveni velovi prođu pored tebe!“

Perin pozva čekić u šake, ne čekajući odgovor, pa se premesti kako bi se suočio s Koljačem.

Rand se borio protiv Moridina, mačem protiv mača, dok je stajao pred tamom koja je bila suština Mračnoga. Hladno prostranstvo nekako je bilo istovremeno beskonačno i prazno.

Rand je u sebi držao toliko Jedne moći da je bezmalo pucao po šavovima. Biće mu potrebna ta snaga za predstojeću bitku. Za sada se od Moridina branio mačem. Vitlao je Kalandorom kao opipljivim oružjem, boreći se kao da u ruci drži mač satkan od svetlosti, odgovarajući na Moridinove napade.

Sa svakim Randovim korakom krv se slivala na tle. Ninaeva i Moiraina držale su se za stalagmite kao da ih tuče nekakav vetar koji Rand nije osećao.

Ninaeva je sklopila oči, a Moiraina je gledala pravo preda se, kao da je rešena da ne skreće pogled pa neka bude šta bude.

Rand skrenu Moridinov poslednji napad tako da se varnice rasuše sa sečiva. U Dobu legendi on je bio bolji mačevalac.

Ostao je bez jedne šake, ali zahvaljući Tamu, to više nije bilo onoliko važno koliko je nekada moglo da bude. A i ranjen je. To mesto... to mesto menja stvari. Kamenje na tlu kao da se pomera, pa se često dešavalo da se spotakne. Vazduh je naizmence zagušljiv i suv, pa vlažan i memljiv. Vreme oko njih teče kao potok. Rand se osećao kao da može da ga vidi. Svaki udarac trajao je samo tren, ali napolju su prolazili sati.

On zaseče Moridina po ruci, tako da se krv prosu po pećinskom zidu.

„Moja i tvoja krv“, kaza Rand. „Elane, tebi imam da zahvalim na ovoj rani na boku. Mislio si da si Mračni, zar ne? Je li te kaznio zbog toga?“

„Jeste”, odbrusi Moridin. „Vratio me je u život.“

Moridin ga napade udarcem sa obema rukama na balčaku. Rand ustupi za korak i zaustavi njegov udarac Kalandorom, ali pogrešno proceni nagib tla - ili to ili se nagib iza njega promenio. Rand se zatetura i silina udarca obori ga na koleno.

Sečivo je bilo pribijeno uz sečivo. Randu noga skliznu i očeša tamu iza sebe, koja ga je čekala kao jezero mastila.

Sve se zacrne.

Daleka ogijerska pesma Elejni je zvučala utešno dok je pogureno sedela u sedlu na vrhu jednog brda severno od Kairhijena.

Žene oko nje nisu bile u ništa boljem stanju od nje. Elejna je sakupila oko sebe sve Srodnice koje su mogle da drže saidar - ma koliko one bile slabe ili umorne - i s njima je obrazovala dva kruga. U njenom krugu bilo ih je dvanaest, ali njihova sabrana snaga trenutno je bila tek neznatno veća od snage jedne jedine Aes Sedai.

Elejna je prestala da usmerava da bi pustila žene da se oporave. Većina ljih bila je pogurena u sedlima ili su sedele na zemlji. Ispred njih se pružala iskrzana linija bitke. Ljudi su se očajnički borili ispred kairhijenskih brda, Pokušavajući da zadrže more Troloka.