Sećanje na svetlost

Kockica je bio u blizini, pa mu on zgrabi uzde i pode nazad prema gazu. Cak mu je pošlo za rukom da izbegne većinu čarki. Onaj seanšanski kapetan previše ga podseča na Talmanesa, a Metu je već dosta da ga ljudi slede. Pitam se da li se on kocka, rasejano je pomislio Met gazeći u vodu. Cizme su mu dobre, ali na kraju sve čizme propuste, pa su mu noge u čarapama bile mokre dok je s Kockicom prelazio gaz. Daleko s njegove desne strane, na obali reke, vladala je neka pometnja; izgleda da to Aes Sedai usmeravaju prema bojištu, Međutim, Met nema namere da gura nos u njihova posla. Važnije stvari su mu na pameti.

Ugledao je jednog čoveka u širokim čakširama i kaputu koji mu je bio dobro poznat kako stoji pored nekog drveta. Prišao mu je i, nakon kraćeg razgovora, zamenio odeću s njim. Osećajući se dobro zbog toga što je opet u svom dvorečanskom kaputu, Met se baci u sedlo dok mu se voda još slivala s nogu, pa sjašući vrati prema mestu gde je ostavio Tuon. Njegovi ljudi doveli su onu šarsku usmerivačicu - po njegovom naređenju, zapušili su joj usta i stavili joj povez preko očiju. Svetlosti, šta će on s njom? Ona će verovatno završiti kao damane.

Ostavio je svoje vojnike i prošao pored stražara, koji su sada bili na položaju u dnu jedne blage padine, jedva im klimajući glavom. Bojište se rasprostrlo u njegovom umu i više nije bilo svedeno na crtice na hartiji. Video je bojno polje, čuo je ljude kako se bore, osetio je neprijateljski zadah. Sada je to bojište za njega stvarno.

„Carica bi“, obrati mu se Selukija kada je stigao na vrh te padine, „volela da zna - sa obiljem pojedinosti - zašto si smatrao prikladnim da se tako neodgovorno umešaš u bitku. Prinče gavranova, tvoj život više ne pripada tebi. Ne možeš ga tek tako odbaciti kako si ranije mogao.“

„Morao sam da saznam“, odgovori Met gledajući ka bojnom polju. „Morao sam da osetim bilo bitke.“

„Bilo?“, upita Selukija. Tuon je govorila kroz nju mrdajući prstima kao da je nekakva krvava Devica koplja. Ne obraća mu se neposredno. To je loš znak.

„Tuon, svaka bitka ima svoje bilo“, odgovori joj Met i dalje zureći u daljinu. „Ninaeva... ona bi ponekad opipala nečiju ruku kako bi osetila otkucaje srca, pa bi na osnovu toga znala da im nešto sa stopalima nije u redu. To je ista stvar. Zakorači u boj, oseti njegovo kretanje. Spoznaj ga...“

Jedan sluga napola izbrijane glave priđe Tuon, pa prošapta nešto njoj i Selukiji. Stigao je iz pravca gaza.

Met je sve vreme gledao bojište, prisećajući se mapa, ali preklapajući ih s pravom bitkom. Brin nije iskoristio Tajli u boju, pa je tako ostavio levo krilo kod gaza bez odbrane i poslao konjicu u klopku.

Bitka mu se otvorila i pred očima su mu se pokazale taktike na delu i video je šta se dešava deset koraka unapred. Bilo je to kao da predviđa budućnost, kao što Min može, samo budućnost koja se očitava u krvi, mesu, mačevima i ratnim dobošima.

Met zagunđa. „Ha. Garet Brin je Prijatelj Mraka.“

„Šta je on?“, zagrcnu se Min.

„Ova bitka je na korak od propasti“, odgovori Met okrećući se da pogleda Tuon. „Potrebna mi je potpuna vlast nad našim vojskama - i to smesta. Više nema raspravljanja s Galganom. Min, moraš da odeš kod Egvene i da je upozoriš na to da Brin pokušava da izgubi ovu bitku. Tuon, moraće da ode lično. Čisto sumnjam da će Egvena slušati nekog drugog.“

Svi su zgranuto gledali Meta - svi sem Tuon, koja mu je uputila jedan od onih njenih pogleda koji mu zadiru u dušu. Bio je to jedan od pogleda zbog kojih se on oseća kao da je miš upravo zatečen u inače besprekorno čistoj sobi. Na to ga je oblio znoj daleko više nego u boju.

Hajde, pomislio je. Nema vremena. On sada sve to ima pred očima, kao neku veliku igru kamenova. Brinovi pokreti bili su složeni i tanani, ali njihova krajnja posledica biće uništenje Egvenine vojske.

Met to može da spreči - ali mora da dela smesta.

„Učinjeno je“, reče Tuon.

Ta izjava izazvala je skoro jednako iznenađenje kao Metova. Kapetan-general Galgan delovao je kao da bi radije pojeo sopstvene čizme nego pustio da Met zapoveda. Gomila slugu i vojnika povede Min odatle, a ona razdraženo zaskviča.

Tuon potera konja pored Metovog. „Rečeno mi je“, tiho mu kaza, „da si u boju pre svega kratkog vremena ne samo lično zarobio jednu marat'damane, već i uzdigao jednog našeg zapovednika u nisku Krv.“

„Zar jesam?“, zbunjeno upita Met. „Ne sećam se toga.“

„Bacio si svoj nokat pred njegove noge.“

„O. To... U redu, to možda jesam učinio. Slučajno. A usmerivačica... krvavi pepeo, Tuon. Nisam mislio da ona... valjda. Pa, možeš da je uzmeš.“

„Ne“, odgovori mu Tuon. „Dobro je da imaš svoju, Naravno, ti ne možeš da je obučavaš, ali ima mnogo sul'dam koje će oberučke prihvatiti priliku da to čine. Veoma je retko da čovek lično zarobi damane na bojnom polju. Izuzetno retko. Premda ja znam za prednost koju ti uživaš, a drugi ne znaju. To će u velikoj meri uvećati tvoj ugled.“