Sećanje na svetlost

Računajući sve koje ima na raspolaganju, Met će biti brojčano nadjačan u odnosu četiri prema jedan kada ti Troloci budu stigli, makar prema izveštajima koje je dobio. Biće gadno.

Met povuče još više šešir preko lica, pa se počeša pored novog poveza koji mu je Tuon poklonila. Crvena koža. Dopada mu se.

„Čekajte malo“, reče prolazeći pored svežih vojnika Garde Kule. Vežbali su borbu štapovima - pošto se glave za koplja još kuju. Ti ljudi su izgledali kao da je verovatnije da će pre povrediti sebe nego neprijatelja.

Met jednom čoveku pruži ašandarei, a kada ga ovaj žurno pozdravi, on od drugog uze štap. Većina tih vojnika nije bila ni dovoljno stara da se brije češće od jednom mesečno. Ako dečak od kojeg je uzeo štap ima dan preko petnaest godina, Met ima da pojede sopstvene čizme. Neće ih čak prethodno ni skuvati!

„Lecneš se svaki put kada štap udari nešto!“ viknu Met. „Ako zatvoriš oči na bojnom polju - ti si mrtav čovek. Zar svi vi niste prošli put obraćali pažnju?“

Met diže štap i pokaza im gde da ga drže, a onda im naredi da vežbaju zaustavljanje udaraca koje mu je njegov otac pokazao kada je on bio još dovoljno mlad da misli da bi ratovanje čak moglo biti zabavno. Oznojio se dok je napadao svakog novog mladog vojnika ponaosob, primoravajući ih da zaustavljaju njegove udarce.

„Plamen me spalio, ima da naučite ovo“, viknu Met na njih. „Inače ne bih mario, pošto mi izgleda da ste svi do jednoga pametni kao panjevi, ali ako izginete - vaše majke će očekivati da im ja to javim. Dobro da znate da to nemam numere. Ali možda će me malo gristi savest između partija kockanja, a ja mrzim da me grize savest - i zato obraćajte pažnju na ovo što radite!“

„Lorde Kautone?" obrati mu se mladić koji mu je dao štap.

„Ja nisam..." Zaćuta. „Pa, da, šta je bilo?“

„Zar ne možemo da učimo mačevanje?“

„Svetlosti!" viknu Met. „Kako ti je ime?“

„Sigmont, gospodine.“

„Pa, Sigmonte, šta ti misliš - koliko mi vremena imamo na raspolaganju? Možda bi ti mogao da se prošetaš, pa da porazgovaraš sa Gospodarima straha i Nakotom Senke, i da ih zamoliš da mi daju još nekoliko meseci kako bih mogao da vas sve pristojno uvežbam i naučim ratovanju.“

Sigmont pocrvene, a Met mu vrati štap. Gradska deca. Uzdahnu. „Vidi, sve što ja hoću jeste da vi umete da se branite. Nemam vremena da od vas napravim velike ratnike, ali mogu da vas naučim da sarađujete, da držite korak i da ne ustupate kada Troloci navale. Veruj mi kad ti kažem - to će ti značiti više od ma kakvog kitnjastog mačevanja.“

Mladić nevoljno klimu.

„Vrati se na vežbanje“, reče mu Met, pa obrisa znoj sa čela i osvrnu se. Krvavi pepeo! Mrtva straža zaputila se u njegovom smeru.

On zgrabi ašandarei i odjuri, pa zamače za jedan šator - samo da bi nabasao na skupinu Aes Sedai koje su se približavale tom stazom.

„Mete?“, upita ga Egvena iz središta tih žena. „Jesi li dobro?“

„Krvavo me jure“, odgovori joj on gledajući iza ivice šatora.

„Ko te juri?" upita ga Egvena.

„Mrtva straža“, odgovori Met. „Trebalo je da se vratim u Tuonin šator." Egvena mrdnu prstima, naređujući ostalima da odu, sa izuzetkom njene dve senke - Gavina i one Seanšanke, koji su ostali s njom. „Mete“, lagano mu reče Egvena, „drago mi je što si napokon rešio da se urazumiš i da napustiš seanšanski logor, ali zar nisi mogao da sačekaš pa da prebegneš nakon bitke?“

„Izvini“, odgovori joj Met slušajući je tek s pola uva, „ali možemo li da pođemo prema delu tabora u kojem su Aes Sedai? Oni me tamo neće slediti." Možda i neće. Ali ako su svi u Mrtvoj straži kao Kejrid - možda i hoće. Kejrid je u stanju da skoči za čovekom koji pada s litice samo da bi ga uhvatio.

Egvena se lecnu, kao da je nezadovoljna Metom. Kako to da te Aes Sedai umeju da izgledaju potpuno bezosećajno, ali da opet čoveku jasno stave do znanja da ne odobravaju njegove postupke? Kad malo bolje razmisli, i Aes Sedai bi verovatno skočila s litice za čovekom, makar samo da bi mu objasnila - sve do najsitnijih pojedinosti - gde je sve pogrešio pokušavajući da se ubije.

Met je žarko želeo da se u poslednje vreme ne oseća baš u tolikoj meri kao da je on taj što skače s litice.

„Moraćemo da nađemo način da objasnimo Fortuoni zašto si pobegao“, reče mu Egvena dok su prilazili četvrti u kojoj su bile Aes Sedai. Met ih je postavio najdalje moguće od Seanšana. „Biće nezgodno s brakom. Predlažem ti da...“

„Egvena, čekaj malo“, prekide je Met. „O čemu ti to pričaš?“

„Bežiš od seanšanskih stražara“, odgovori mu Egvena. „Zar me nisi slušao... Naravno da nisi. Drago mi je da znam sto su neke stvari potpuno nepromenljive čak i dok se svet ruši oko nas. Kuendilar i Met Kauton.“

„Bežim od njih“, objasni joj Met osvrćući se, „zato što Tuon želi da donesem presudu. Svaki put kada neki vojnik traži od carice milost za učinjeni zločin, trebalo bi da saslušam njegov krvavi slučaj!“

„Ti“, upita ga Egvena, „da donosiš presude?“

„Znam“, odgovori Met. „Ako mene pitaš, previše je to krvavog posla. Čitavog dana izbegavam stražare pokušavajući da izvučem malo vremena za sebe.“