Sećanje na svetlost

„Pošaljite glasnike” reče Met upirući prst u Mrtvu stražu, „i naredite ljudima i ženama da zauzmu svoje položaje. I upozorite Elejnu da ću promeniti plan bitke.“

„Molim?“ zausti Egvena.

„Ovde su!" viknu Met okrećući se Straži. „Zašto krvavo ne trčite? Polazite, polazite!“ Raken zakrešta iznad njih. Gelen ga pozdravi, što mu je služilo na čast, pa potrča - u onom teškom oklopu tutnjao je dok je trčao - praćen svojim saborcima.

„To je to, Egvena“, reče joj Met. „Udahni duboko, pa trgni poslednji gutljaj rakije ili zapali poslednji prstohvat duvana. Dobro pogledaj zemljište pred sobom, pošto će ubrzo biti zaliveno krvlju. Za sat vremena, bićemo u najžešćoj borbi. Svetlost nas sve saklonila.“

Perin je plutao u tami. Osećao se tako umorno.

Koljač je i dalje živ, pomislio je deo njega. Grendal kvari velike kapetane. Kraj je blizu. Ne možeš da sada sklizneš! Drži se!

Čega da se drži. On pokuša da otvori oči, ali bio je potpuno iznuren. Trebalo... trebalo je da ranije izađe iz vučjeg sna. Čitavo telo bilo mu je obamrlo, izuzev...

Izuzev boka. Mrdajući prstima teškim kao da su cigle, on dodirnu tu toplotu. Njegov čekić. Bio je usijan. Ta toplota kao da mu se prenela u prsten i Perin duboko udahnu.

Mora da se probudi. Lebdeo je na rubu svesnosti, kao kada je na korak do sna, ali i dalje delimično budan. U tom stanju osećao se kao da je pred njim raskršće. Jedna staza vodi dublje u tamu, a druga... Nije mogao da vidi kuda ta druga vodi, ali znao je šta to znači... Znači buđenje.

Toplota iz čekića zračila mu je uz ruku. Um mu se izoštrio. Probudi se.

To je Koljač učinio. On se... nekako... probudio...

Perinu je život curio kroz prste. Nije ostalo mnogo vremena. Napola u zagrljaju smrti, stisnuo je zube, duboko udahnuo i naterao sebe da se probudi.

Tišina Vučjeg sna samo se rasprsnu.

Perin pade na meku zemlju, okružen drekom i vikom. Nešto o bojištu, nešto o pripremi bojnih redova.

Neko viknu u blizini. Pa još neko. Pa još neki ljudi.

„Perin!“ Bio mu je poznat taj glas. „Perine, momče!“

Gazda Luhan! Perinu su kapci bili tako teški. Nije mogao da ih otvori. Ruke su ga držale.

„Ne daj se. Držim te, momče. Držim te, Ne daj se!“

37 Poslednja bitka

Praskozorje je tog jutra osvanulo na Polovskim visoravnima, ali sunce nije obasjalo Branioce Svetla. Sa zapada i sa severa navrle su vojske Tame, kako bi dobile tu zadnju bitku i bacile Senku preko zemlje; kako bi dovele do doba kada niko neće hteti da čuje jadikovke i patnju.

(iz beležnice Loijala, sina Arenta, sina Halanovog, Četvrto doba)

Lan je visoko držao mač dok je na Mandarbu galopirao kroz logor. Iznad njega, jutarnji oblaci su se crveneli kao krv obasjani ogromnim ognjenim kuglama koje su se dizale od velike šarske vojske što je prilazila sa zapada. Skladno su u lukovima letele preko neba, naizgled spore zbog velike razdaljine.

Odredi konjanika jurili su iz logora da se pridruže Lanu. Preostali Malkijerci jahali su neposredno iza njega, ali vojska koju je predvodio rasla je kao plima. Ander mu se pridružio na čelu noseći steg Malkijera - Zlatnog ždrala - koji sada ima ulogu barjaka čitavih Krajina.

Raskrvavljeni su, ali ne i poraženi. Od čega je neki čovek sazdan vidi se tek kada je oboren na zemlju. Taj čovek može da se da u beg. Ako to ne učini - ako opet ustane i ako su mu usne raskrvavljene, sa rešenošću u očima - onda znaš. Taj čovek će postati zaista opasan.

Ognjene kugle kao da su se kretale brže dok su padale, zarivajuči se u logor i rasprskavajući se crveno i srdito. Zemlja je podrhtavala od tih udaraca. U Lanovoj blizini, bolni krici prolamali su se kroz vazduh, kao svojevrsna pratnja grmljavine i kopita. Još mu se ljudi priključivalo. Met Kauton je proneo glas po svim logorima da je još konjice potrebno da se pridruži Lanovom napadu i da nadomesti pale vojnike.

Takođe je otvoreno saopštio cenu toga. Konjica će biti na čelu bitke, sa zadatkom da slomi troločke i šarske redove, pa za nju neće biti odmora. Konjica će toga dana pretrpeti većinu gubitaka.

Ali ljudi su mu ipak prilazili. Krajišnici koji bi trebalo da su prestari za sedlo. Trgovci koji su odbacili kese s novcem i prihvatili mač. Iznenađujući broj južnjaka, uključujući i mnogo žena, sa oklopnim prsnicima i čeličnim ili kožnim kapama, koji su se prihvatili kopalja. Nije bilo dovoljno konjičkih kopalja za sve.

„Pola ovih što su nam se pridružili više liče na seljake nego na vojnike!“, glasno mu doviknu Ander, da bi se čuo od topota kopita.