Sećanje na svetlost

„Andere, jesi li nekada video Dvorečanina ili Dvorečanku kako jaše?“, doviknu mu Lan u odgovor.

„Vala, nisam.“

„Onda gledaj - samo se spremi na iznenađenje.“

Lanova konjica stigla je do reke More, gde je jedan čovek duge i kovrđžave kose, u crnom kaputu, stajao držeći ruke iza leđa. S Loganom je sada bilo četrdeset Aes Sedai i Aša'mana. Logan pogleda Lanovu konjicu, pa diže ruku ka nebu i smrvi jednu ogromnu ognjenu kuglu koja je padala ka njima kao da je parče hartije. Nebom se pronese grmljavina i rasprsnute ognjene kugle rasuše žiške na sve strane, a gust dim pronese se vazduhom. Pepeo je lebdeo i padao na tle, sagorevajući u vazduhu, padajući u uskomešanu reku i rasipajući po njenoj površini crne i bele tačkice.

Lan uspori Mandarba prilazeći Havalskom gazu, južno od visoravni. Logan pruži drugu ruku prema reci. Voda se uskomeša, pa se diže u vazduh kao da teče preko nevidljive prepreke. Pade s druge strane poput nekakvog snažnog vodopada, a nešto vode se preli i preko obala.

Lan klimnu Loganu i nastavi, vodeći Mandarba ispod vodopada i preko još mokrog kamenja gaza. Sunčeva svetlost je kroz rečnu vodu obasjala Lana dok je galopirao kroz vodeni tunel, a za njim Ander i Malkijerci. Vodopad je rikao s njegove leve strane i u vazduh se dizala sumaglica od sitnih kapljica.

Lan se naježi kada opet izroni na dnevno svetlo, pa jurnu kroz hodnik na Šarance. S njegove desne strane dizala se visoravan, a s leve mu je bilo blatište, ali pred njim se pružao prolaz od čvrstog i ravnog tla. Gore na visoravni, lukonoše, samostrelci i zmajevci pripremali su se da dolazeće dušmane zaspu hicima i strelama.

Šaranci behu na čelu, a ogromna vojska Troloka prikupljala se iza njih, svi zapadno od visoravni. Grmljavina zmajske vatre pronese se vazduhom dopirući s vrha visoravni, tako da su Šaranci ubrzo morali i sami da se nose s razaranjem.

Lan spusti koplje, uperi ga u jednog šarskog vojnika koji je jurišao prema Polovskoj visoravni, pa upre noge u uzengijama.

Elejna diže glavu, okrećući se u stranu. Ta strašna pesma, pev, brujanje, istovremeno prelepa i užasna. Ona potera kobilu prema tom tihom zvuku. Odakle li dopire?

Uzdizala se odnekud dublje u seanšanskom logoru, podignutom u podnožju Dašarske kvrge. Vika na Meta što joj nije saopštio svoj ratni plan moći će da sačeka. Mora da nađe izvor tog zvuka, tog prelepog zvuka, tog...

„Elejna!“, viknu Birgita.

Elejna mamuznu konja.

„Elejna! Draghkar!“

Draghkar. Elejna se strese, pa diže pogled i ugleda ta stvorenja kako sleću u logor oko njih kao kapi kiše. Gardistkinje spustiše mačeve rogačeći oči dok se pev nastavljao.

Elejna izatka grmljavinu. Pronese se od nje, cepajući vazduh i preplavljujući gardistkinje, tako da one zavikaše od bola i zapušiše uši.

Elejni bol sevnu kroz glavu, i ona opsova, zatvarajući oči od zatečenosti. A onda... onda više ništa nije čula.

U tome i jeste bila stvar.

Ona natera oči da se otvore i ugleda Draghkare svuda oko sebe, s vretenastim telima i neljudskim očima. Oni rastvoriše usne da pevuše, ali Elejnine zaglušene uši nisu čule njihovu pesmu. Ona se nasmeši pa izatka bičeve vatre, udarajući i obarajući te stvorove. Nije mogla da čuje njihovo bolno kreštanje, što je bila šteta.

Elejnine gardistkinje pribraše se i digoše s kolena, spuštajući ruke sa ušiju. po njihovim ošamućenim izrazima bilo joj je jasno da su zaglušene. Birgita ih je ubrzo povela u napad na iznenađene Draghkare. Tri stvora pokušaše da skoče u vazduh i odlete, ali Birgita je svakoga od njih oborila beloperom strelom, poslednjeg pogodivši tako da je pao na obližnji šator.

Elejna mahnu da bi privukla Birgiti pažnju. Prvi Draghkar nije se čuo s neba, već dublje iz logora. Elejna upre prstom, pa mamuznu kobilu u galop, vodeći svoje jedinice između Seanšana. Svuda oko nje ljudi su samo zurili u nebo rastvorenih usta. Cinilo se da mnogi od njih dišu, ali pogledi su im bili obamrli. Draghkari su im progutali duše, ali ostavili tela u životu, kao kada se korica seče sa bogataškog hleba. Aljkavo. To jato Draghkara - Svetlosti, bilo ih je preko stotinu - moglo je da napadne tako što bi svako od njih odabrao po jednog čoveka, ubio ga, pa se povukao pre nego što ih iko otkrije. Daleka rika bitke - glasanje rogova, grmljavina zmajeva i šištanje ognjenih kugli, što je Elejna sada jedva razaznavala onako nagluva - prikrilo je draghkarski napad. Stvorenja su mogla da napadnu i da pobegnu, ali bila su pohlepna.

Njeni gardisti se rastrčaše napadajući iznenađene Draghkare. Mnogi stvorovi držali su vojnike. Te zveri nisu snažni borci, mereno snagom u rukama. Elejna je čekala i pripremala tkanja. Draghkare koji su pokušali da se daju u beg spalila je u letu.