Sećanje na svetlost

„Rand se i dalje bori“, ponovio je Perin. „Da je izgubio, mi ne bismo bili ovde." Zavalio se u krevet iznuren do srži. Svetlosti! On ne može da se izležava dok ljudi ginu, zar ne? „Vreme pred Rupom protiče drugačije. Video sam to sopstvenim očima. Ovde su prošli dani, ali za Randa je protekao samo jedan dan. Manje ili više.“

„To je dobro. Preneću ostalima šta si rekao.“

„Berelajn“, kaza joj Perin, „hoću da mi nešto učiniš. Poslao sam Elijasa da našim vojskama prenese poruku, ali ne znam je li uručena. Grendal se petlja s umovima naših velikih kapetana. Da li bi ti mogla da saznaš je li ta poruka stigla?”

„Jeste“, odgovori mu ona. „Umalo prekasno, ali jeste stigla. Uradio si veliku stvar. A sada spavaj, Perine.“

Ona ustade.

„Berelajn?" pozva je on.

Ona se opet okrenu da ga pogleda.

„Faila“, reče Perin. „Šta je sa Failom?“

Njena uznemirenost se poveća. Ne.

„Perine, njen karavan je uništen u jednom mehuru zla“, tiho mu kaza Berelajn. „Žao mi je.“

„Je li njeno telo nađeno?“, natera on sebe da pita.

„Ne.“

„Onda je ona i dalje živa.“

„To...“

„Ona je još živa“, bio je uporan Perin. Pretpostaviće da je to tačno. Ako nije...

„Naravno, ima nade“, kaza ona pa priđe Unu, koji je isprobavao svoju Izlečenu ruku, pa mu klimnu da s njom izađe iz prostorije. Džanina je nešto petljala oko umivaonika. Perin je i dalje čuo ječanje iz hodnika ispred sobe, a sve je mirisalo na lekovito bilje i na bol.

Svetlosti, pomislio je. Failin karavan nosio je Rog. Je li on sada u rukama Senke?

I Gaul. On mora da se vrati po Gaula. Ostavio je tog čoveka u vučjem snu, da Randu čuva leđa. Sudeći po Perinovoj iscrpljenosti, ni Gaul ne može da izdrži još dugo.

Perin se oseća kao da bi mogao da spava nedeljama. Džanina se vratila do kreveta, pa odmahnula glavom. „Perine Ajbara, nema svrhe pokušavati da nateraš sebe da ostaneš budan.“

„Džanina, imam previše toga što moram da uradim. Molim te. Moram da se vratim na bojište i...“

„Perine Ajbara, ti ćeš ostati ovde. U ovakvom stanju nikome nisi od koristi i nećeš steći đi pokušavajući da dokažeš da nije tako. Da onaj kovač koji te je doneo sazna da sam te pustila da se oteturaš odavde i izgubiš glavu na nekom bojištu, verujem da bi pokušao da me za pete obesi kroz prozor." Pokoleba se. „A taj... skoro da mislim da bi njemu i uspelo.“

„Gazda Luhan“, izusti Perin, maglovito se sećajući onih trenutaka pre nego što je izgubio svest. „Bio je ovde. On me je našao?“

„On ti je spasao život“, odgovori mu Džanina. „Taj čovek te je digao na leđa i trčeći našao neku Aes Sedai da otvori kapiju. Kada je stigao, trenuci su te delili od smrti. Uzevši u obzir tvoj stas, podvig je bilo i to što te je podigao.“

„Zaista mi nije potrebno da spavam, reče Perin osećajući kako mu se oči sklapaju. „Moram... moram da...“

„Sigurna sam da je tako“, odgovori mu Džanina.

Perin sklopi oči. To će je ubediti da će je on poslušati. A onda, kada ona bude otišla, on će moći da ustane iz kreveta.

„Sigurna sam da je tako“, ponovi Džanina, iz nekog razloga tišim glasom. Spavam, pomislio je on. Padam u san. Opet je video tri staze pred sobom. Ovoga puta, jedna staza vodila je u običan san, a druga u vučji san u koji ulazi dok spava, što je staza kojom obično ide.

A između njih dve, pružao se treći put. Vučji san u telu.

Bio je na velikom iskušenju, ali u trenu je odabrao da ne pođe tim putem. Odabrao je običan san, kao da je naglo razumeo da će bez običnog sna njegovo telo umreti.

Androl je ležao, boreći se za dah i zureći u nebo negde daleko od bojišta, a sve to nakon njihovog bega s vrha visoravni.

Onaj napad... bio je tako moćan.

Šta je ono bilo?, poslao je Pevari.

Nije bio Taim, odgovorila je ona ustajući i tresući prašinu sa suknje. Mislim da je ono bio Demandred.

Namerno sam nas doveo na mesto daleko od položaja na kojem se on bori Da. Kako se samo usuđuje da se premesti i ometa odred usmerivača koji napada njegove snage?

Androl se ječeći pridiže i sede. Znaš, Pevara, za jednu Aes Sedai neobično se praviš pametna.

Iznenadilo ga je koliko je njoj to bilo smešno. Ne poznaješ ti Aes Sedai ni izbliza onoliko dobro koliko pretpostavljaš. Ona priđe da pogleda Emarinove rane.

Androl duboko udahnu i oseti mirise jeseni. Opalo lišće. Ustajala voda. Bila je to jesen koja je stigla prerano. Padina na kojoj su se nalazili gledala je na neku dolinu gde su, uprkos smeru u kojem ceo svet ide, neki seljaci orali zemlju.

Ništa nije izraslo.

Teodrin se diže na noge. „Tamo je ludilo“, izusti crveneći.

Androl je osećao Pevarino neodobravanje. Ta devojka ne bi smela da bude tako slobodna kada je reč o izražavanju svojih osećanja; još nije naučila da vlada njima kao prava Aes Sedai.