Sećanje na svetlost

Žena na vrhu stepeništa imala je poznate crte. Videlo se da je saldejskog porekla, ali je imala i tamne kovrdže, potpuno dvorečanske. Gospa Adora, Perinova unuka i gradonačelnica Emondovog Polja. Rand je pošao uz stepenište dok je ona držala govor prisećanja na ono što se dogodilo. Niko ga nije primetio. On se postarao da tako bude. Dok je ona proglašavala da proslava počinje, skliznuo je iza nje kao Sivi čovek, a onda ušao u zgradu.

To nije bila neka vladina građevina, mada je spolja tako izgledalo. Ta zgrada je nešto daleko važnije.

Škola.

Sa desne strane, veličanstveni hodnici bili su ukrašeni slikama i kipovima ravnim onima u ma kojem dvoru na svetu - ali oni su prikazivali velike učitelje i pripovedače iz prošlosti, od Anle do Toma Merilina. Rand je išao tim hodnikom, gledajući prostorije u koje svako može da uđe i da stekne znanje. Od najsiromašnijeg seljaka pa do gradonačelnikovog deteta. Zgrada je bila dovoljno velika da prihvati sve koji žele da uče.

NEPRIJATELJU, TVOJ RAJ JE ISKVAREN.

Tama se videla u ogledalu s Randove desne strane. U njemu nije bio odraz hodnika, već NJEGOVOG prisustva.

MISLIŠ DA MOŽEŠ DA UKLONIŠ PATNJU? U TOME NECEŠ USPETI, SVE I DA POBEDIŠ. NA ONIM SAVRŠENIM ULICAMA NOCU I DALJE UBIJAJU LJUDE. DECA GLADUJU UPRKOS NAPORIMA TVOJIH POSLUŠNIKA. BOGATI ZLOUPOTREBLJAVAJU I KVARE LJUDE OKO SEBE - SAMO SADA TO RADE KRIŠOM.

„Bolje je“, prošapta Rand. „Dobro je.“

NIJE DOVOLJNO I NIKADA NECE BITI DOVOLJNO. TVOJ SAN JE ISKVAREN. TVOJ SAN JE LAŽ. JA SAM JEDINA ISTINA ZA KOJU JE TVOJ SVET IKADA ZNAO.

Mračni ga napade.

To je usledilo kao oluja. Nalet vetra tako stravičnog da je pretio da će Randu odrati kožu s kostiju. On je gordo stajao, pogleda uprtog u ništavilo, ukrštajući ruke iza leđa. Napad je pokidao viziju - prelepi grad, nasmejane ljude, spomenik učenju i miru. Mračni je to progutao i to je opet postalo samo mogućnost.

Silvijana je držala Jednu moć, osećajući kako je ispunjava i obasjava čitav svet. Kada drži saidar, oseća se kao da može da vidi sve što postoji. To je veličanstven osećaj, sve dok ona shvata da je reč samo o osećaju. To nije istina. Moć i primamljivost saidara navele su mnoge žene na ishitrene i nepromišljene postupke. Svakako su to mnoge Plave u nekom trenutku činile.

Silvijana iz sedla izatka oganj, sravnujući šarske vojnike. Uvežbala je svog skopča Žalca da se ne plaši kada neko usmerava.

„Strelci - povlačenje!“, urlao je Cubajn odmah iza nje. „Brže, brže! Odredi teške pešadije - napred!“ Oklopljeni pešadinci prošli su pored Silvijane, noseči sekire i maljeve da bi se sukobili sa ošamučenim Šarancima na padi’ nama. Bolje bi bilo da imaju duga pešadijska koplja, ali njih nema ni izbliza dovoljno za sve.

Izatkala je još jedan mlaz plamena pravo u neprijatelja, pripremajući prolaz pešadiji, pa se posvetila šarskim strelcima nešto više uz padinu.

Kada su Egvenine snage obišle blatište, podelile su se u dva napadačka odseka. Aes Sedai su pošle sa pešadijskim jedinicama Bele kule i napale Šarance na visoravni sa zapada. Tada su već požari ugašeni i većina Troloka sišla je s visoravni da bi napala ljude u njenom podnožju.

Druga polovina Egvenine vojske, mahom konjica, poslata je u hodnik što obilazi blatište i vodi prema gazu; tu su napali ranjena krila Troloka koji su se spustili niz padine da napadnu Elejnine jedinice dok brane deo oko gaza.

Glavni zadatak prvog odseka bio je da se probije uz zapadnu padinu. Silvijana poče da pažljivo zasipa munjama Šarance koji su napredovali da ih odbiju.

„Kada se pešadija donekle probije uz padinu“, govorio je Cubajn pored Egvene, „onda će Aes Sedai početi da... majko?“ Cubajn je povisio glas.

Silvijana se okrenu u sedlu i uplašeno pogleda Eg venu. Amirlin nije usmeravala. Lice joj je prebledelo i sva je drhtala. Da li je to napada neko tkanje? Silvijana ga nije videla.

Prilike se pojaviše na vrhu padine, gurajući u stranu šarsku pešadiju. Počeše da usmeravaju i munje zasuše vojsku Bele kule, a svaku je pratila grmljavina od koje se vazduh tresao i blesak svetla toliko sjajan da je ošamućivao.

„Majko!" Silvijana potera konja pored Egveninog ata. Mora da je Demandred napada. Dodirnuvši saangreal u Egveninin rukama kako bi dobila veću moć, Silvijana izatka kapiju. Seanšanka koja je jahala iza Egvene zgrabi uzde Amirlininog konja i povuče ga kroz kapiju. Silvijana pođe za njom, urlajući na sav glas: „Zaustavite one Šarance! Upozorite muške usmerivače da je Demandred napao Amirlin Tron!“

„Ne“, slabašno kaza Egvena njišući se u sedlu dok su konji ulazili u jedan veliki šator. Silvijana bi volela da je mogla da je odvede nekud dalje, ali nije dovoljno dobro poznavala ovo područje da bi mogla da izvede skok preko velike razdaljine. „Ne, to nije...“

„Sta je bilo?" upita Silvijana zaustavljajući konja pored njenog i puštajući da kapija nestane. „Majko?“

„Gavin“, odgovori ona sva prebledela i uzdrhtala. „Povređen je. Ozbiljno. Silvijana, on umire.“