Sećanje na svetlost

O, Svetlosti, pomislila je Silvijana. Zaštitnici! Bojala se nečega tome sličnog od prvog trenutka kada je ugledala onog glupog dečaka.

„Gde?“ upita Silvijana.

„Na visoravni. Idem da ga nađem. Poslužiću se kapijom. Putovaću u smeru u kojem se on nalazi...“

„Svetlosti, majko“, reče joj Silvijana. „Imaš li ti predstave koliko bi to bilo opasno? Ostani ti ovde i predvodi Belu kulu. Ja ću pokušati da ga nađem.“

„Ti ne možeš da ga osetiš.“

„Prenesi njegovu vezu na mene.“

Egvena se ukoči.

„Znaš da je to ispravan postupak“, reče joj Silvijana. „Ako on pogine - to bi moglo da te uništi. Prepusti mi njegovu vezu. To će mi omogućiti da ga nađem, a tebe će zaštititi u slučaju da on umre.“

Egvena je bila zgrožena. Kako se samo Silvijana usuđuje da predloži tako nešto? Mada, ona je Crvena - a one se ne bave Zaštitnicima. Silvijana i ne zna šta zapravo traži. „Ne“, odgovori Egvena. „Ne, neću ni da razmislim o tome. Sem toga, ako on umre, to će mene zaštititi samo utoliko što će preneti bol na tebe.“

„Ja nisam Amirlin.“

„Ne. Ako on umre, ja ću to preživeti i nastaviću da se borim. Kao što si i sama rekla, bilo bi glupo da kroz kapiju skočim do njega, pa neću to dozvoliti ni tebi. On je na visoravni. Probićemo se.tamo, kao što nam je naređeno, pa ćemo tako stići do njega. To je najbolji izbor." .

Silvijana se pokoleba, ali klimnu. To će poslužiti. Njih dve se zajedno vratiše na zapadni rub visoravni, ali Silvijana je u sebi ključala. Budala jedna muška! Ako on pogine, Egveni će biti veoma teško da nastavi sa borbom.

Senka ne mora da obori Amirlin da bi je zaustavila. Sve što mora jeste da ubije jednog glupog dečaka.

„Šta oni Šaranci rade?“ tiho upita Elejna.

Birgita zauzda konja, pa prihvati durbin od nje. Prinese ga oku i zagleda se preko suvog rečnog korita prema jednoj padini visoravni gde se okupio veliki broj šarskih vojnika. „Verovatno čekaju da Troloci budu načičkani strelama“, progunđa ona.

„Ne zvučiš mi preterano sigurno“, primeti Elejna uzimajući durbin od nje. Držala je Jednu moć u sebi, ali je trenutno nije koristila. Njena vojska se već dva sata bori tu, kod reke. Troloci su ispunili rečno korito širom More, ali njene jedinice ih sprečavaju da kroče na šijenarsko tle. Blatište sprečava neprijatelja da obiđe njeno levo krilo; desno krilo joj je ranjivije i moraće da ga drži na oku. Bilo bi mnogo gore da svi Troloci pokušavaju da pređu reku, ali Egvenina konjica ih napada s leđa. To je u izvesnoj meri smanjilo pritisak na Elejninu vojsku.

Ljudi su dugim pešadijskim kopljima zadržavali Troloke, a ono malo vode što je i dalje teklo rečnim koritom u potpunosti se zacrvenelo. Elejna je odlučno sedela i gledala, da bi je njena vojska videla. Cvet Andora krvari i gine, zadržavajući Troloke s velikim poteškoćama. Šarska vojska se, izgleda, sprema za juriš s visoravni, ali Elejna nije bila ubeđena da će tako skoro poći u napad; to što Bela kula njih napada sa zapadne strane mora da ih brine makar u nekoj meri. To što je Met poslao Egveninu vojsku da te što su na visoravni napadne s leđa bio je izvanredno pametan potez.

„Nisam baš sigurna u ono što sam rekla“, tiho kaza Birgita. „Ni najmanje. Više nisam sigurna ni u šta.“

Elejna se namršti. Mislila je da je taj razgovor završen. Sta to Birgita hoće da kaže? „Šta je s tvojim sećanjima?“

„Prvo čega se sećam jeste da sam se probudila pored tebe i Ninaeve“, tiho joj odgovori Birgita. Sećam se naših razgovora o tome da sam bila u Svetu snova, ali ne sećam se tog mesta. Sve mi je to isćurilo, kao voda kroz prste.“

„O, Birgita...“

Žena slegnu ramenima. „Ne može mi nedostajati ono čega se ne sećam." Bol koji se čuo u njenim rečima govorio je da je to laž.

„Gajdal?“

Birgita odmahnu glavom. „Ništa. Osećam se kao da bi trebalo da poznajem nekoga ko se tako zove, ali ne poznajem ga." Malčice se nasmeja. „Kao što rekoh, ne znam šta sam izgubila, tako da je sve u redu.“

„Lažeš me?“

„Krvavi pepeo, naravno da te lažem. Elejna, to je kao ogromna rupa u meni. Ogromna razjapljena rupa, iz koje krvare moj život i moja sećanja." Skrenula je pogled.

„Birgita... žao mi je.“

Birgita okrenu konja i malo se udalji, očigledno ne želeći da više razgovara o tome. Njen bolje oštro zračio u Elejninom umu.

Kako bi bilo da ona izgubi toliko? Birgita nema ni detinjstvo ni roditelje. Čitav njen život, sve čega se seća, traje manje od godinu dana. Elejna pođe za njom, ali njeni stražari se pomeriše u stranu da propuste Galada, koji joj Priđe u oklopu, dolami i plaštu gospodara kapetana zapovednika Dece Svetla.

Elejna stisnu usne. „Galade.“

„Sestro“, odgovori joj Galad. „Pretpostavljam da bi bilo potpuno zaludno da te obavestim koliko je nedolično da žena u tvom stanju bude na bojištu.“

„Galade, ako mi izgubimo ovaj rat, moja deca će se roditi u zarobljeništvu Mračnoga, ako se uopšte budu rodila. Mislim da vredi boriti se.“