Sećanje na svetlost

Izdade naređenje, a tri Ajade se povukoše. Sendla je ostala, čekajući njegovu dozvolu da ode. On joj je naredio da obilazi okolinu i pazi na nove ubice.

„Jesi li zabrinuta?”, upita je on. „Sada znaš na kojoj se strani borimo. Koliko znam, nisi se dala Senci.”

„Dala sam se tebi, Vilde.”

„A to što se ja borim na strani Troloka? Polutana? Stvorenja iz košmara?”

„Kazao si da će neki tvoje postupke smatrati zlim”, odgovori mu ona, „ali ja ih ne doživljavam tako. Jasan je put kojim moramo da idemo. Kada budeš pobedio, promenićeš svet i naš narod će biti sačuvan.” Ona ga uze za ruku a u njemu se nešto probudi, ali to smesta uguši njegova mržnja.

„Sve bih to odbacio” reče joj on gledajući je pravo u oči. „Sve, samo da mi se pruži prilika da ubijem Lijusa Terina.”

„Obećao si da ćeš pokušati”, kaza ona. „To će biti dovoljno. A ako ga uništiš, uništićeš jedan svet i sačuvati drugi. Ja ću te slediti. Mi ćemo te slediti.

Ona kao da je nagoveštavala da će Demandred opet moći da bude svoj čovek kada Lijus Terin bude ubijen.

On baš i nije siguran u to. Vlast ga zanima samo u onoj meri u kojoj može da je upotrebi protiv svog drevnog neprijatelja. Šaranci, požrtvovani i verni, njemu su samo alatka. Ali duboko u njemu ipak se krije neka želja da ne bude tako. To je nešto novo. Da, jeste.

Vazduh se izvitoperi i iskrivi pored njega. Nisu se videla nikakva tkanja - ovo je bilo cepanje Sare i Putovanje pomoću Prave moći. M’hejl je stigao.

Demandred se okrenu a Sendla mu pusti ruku, ali nije se pomerala od njega. M’hejl je dobio pristup suštini Velikog gospodara. Demandred zbog toga nije bio ljubomoran. M’hejl je samo još jedna alatka. Ipak, to ga je čudilo. Zar je u današnje vreme svima dozvoljeno da koriste Pravu moć?

„Demandrede, izgubićeš bitku kod ruševina”, reče mu M’hejl s bahatim smeškom na usnama. „Tvoji Troloci tamo biće zgaženi. Brojčano si nadmoćan u odnosu na neprijatelja - i to u neverovatnoj meri - a oni će te ipak poraziti! Mislio sam da bi ti trebalo da si naš najveći vojskovođa, a izgubićeš od ove rulje. Razočaran sam.”

Demandred nehajno diže dva prsta.

M’hejl se lecnu kada dvadeset četvoro obližnjih šarskih usmerivača iznenada postavi štitove između njega i Jedne moći. Obmotaše ga Vazduhom i povukoše unazad. On se borio, okružen aurom Prave moći od koje je vazduh treperio, ali Demandred je bio brži. On izatka štit od Prave moći, sklapajući ga od gorućih niti Duha.

Niti su podrhtavale u vazduhu, a svaka je bila bodljikava od izuvijanih pramičaka energije tako sićušnih da su im se krajevi gubili u ništavilu. Prava moć je nasilna i opasna. Stit izatkan od nje ima neobične posledice jer pije moć druge osobe koja pokušava da usmerava.

Demandredov štit krao je M’hejlovu moć i služio se tim čovekom kao provodnikom. Demandred je prikupio Pravu moć i izatkao je u pucketavu kuglu sile iznad svoje šake. Samo je M’hejl mogao da je vidi, pa su mu se do maločas gorde oči razrogačile dok je Demandred crpeo Pravu moć iz njega.

To je u izvesnoj meri ličilo na krug. Zbog izvlačenja energije M’hejl je podrhtavao i znojio se dok su ga držala tkanja Demandredovih Ajada. M’hejl bi mogao da sagori od ovog toka, ako se tako nastavi - da mu dušu oderu talasi Prave moći, kao reka koja se preliva preko obala. Izuvijana hrpa niti u Demandredovim rukama pulsirala je i sevala, iskrivljujući vazduh dok je počinjala da rastače Šaru.

Mreža sićušnih pukotina raširila se tlom od njega. Pukotina u ništavilo.

On priđe M’hejlu. Čovek je dobio napad i usta su mu zapenila.

„M’hejle, sada me dobro slušaj”, tiho kaza Demandred. „Ja nisam kao drugi Izabrani. Nimalo ne hajem za tvoje političke igrarije. Nije me briga ko je od vas miljenik Velikog gospodara i koga će Moridin potapšati po glavi. Ja marim samo za Lijusa Terina.

Ovo je moja bitka. Ti si moj. Ja sam te doveo na stranu Senke i ja mogu da te uništim. Ako se budeš mešao u ono što ja ovde radim, ugasiću te kao sveću. Shvatam da ti sebe smatraš snažnim, s tim svojim ukradenim Gospodarima straha i neuvežbanim usmerivačima. Ali ti si dete, novorođenče. Povedi svoje ljude i pravi kakvu god pometnju hoćeš, ali sklanjaj mi se s puta - i sklanjaj se od mog plena. Neprijateljski vojskovođa je moj.“

M’hejlove oči, mada ga je telo izneverilo, bile su pune mržnje a ne straha. Da, ovaj je oduvek obećavao.

Demandred pruži ruku i pusti mlaz kobne vatre napojene prikupljenom Pravom moći. Usijana bela linija razaranja sevnu kroz vojske okupljene kod reke, pretvarajući u paru sve koje je dodirnula. Prilike tih ljudi pretvoriše se u zrnca svetlosti, pa u prah i na stotine njih samo nestade. Njegov napad ostavio je dugu liniju sprženog tla, kao neku useklinu kakva bi ostala za ogromnom bradvom.

„Pustite ga“, naredi Demandred, dopuštajući da se štit Prave moći rastoči.

M’hejl se zatetura i ustuknu, ali pođe mu za rukom da ostane na nogama dok mu je znoj lio niz lice. Zadihano prinese ruku nedrima.