Sećanje na svetlost

Džuilin potrča da podigne koplje. Ognjene kugle popadaše po zemlji - bili su to napadi Aes Sedai iza njega i Šaranaca s visoravni ispred njega. Džuilinu je kosa bila puna zemlje, koja se lepila za krv na njegovim rukama.

„Ne uzmičite!“, viknu Džuilin na svoje ljude. „Plamen vas spalio, ne smemo da uzmičemo!“

On napade još jednog Šaranca koji je pošao ka njemu. Jedan drugi kopljanik diže oružje taman na vreme da mu ga zarije u rame, a Džuilin ga proburazi kroz grudi zaštićene kožnim prsnikom.

Vazduh je podrhtavao. Uši su mu zvonile od grmljavine koja je dopirala sa svih strana. Džuilin se povuče, uzvikujući naređenja svojim ljudima.

On ne bi trebalo da je tu. On bi trebalo da je negde gde je toplo, sa Amaterom, i da razmišlja o narednom zlikovcu kojeg mora da uhvati.

Nekako mu se čini da bi svaki čovek na tom bojnom polju trebalo da je negde drugde. Jedino što mu je preostalo bilo je da nastavi da se bori.

Dobro ti stoji crno, posla Androl Pevari dok su prolazili kroz neprijateljsku vojsku na vrhu visoravni.

To je, odgovori mu ona, nešto što niko nikada, nikada ne bi smeo da kaže jednoj Aes Sedai. Nikada.

Njegov jedini odgovor bila je izvesna usplahirenost koja se prenosila kroz vezu. Pevara je to dobro razumela. Oni - noseći izvrnuta tkanja Ogledala izmaglica - prolazili su između Prijatelja Mraka, Nakota Senke i Šaranaca. I to im uspeva. Pevara je bila u beloj haljini s crnim plaštom preko - to nije bio deo tkanja - ali ako neko pogleda ispod kapuljače njenog plašta, videće lice Alvijarin, pripadnice Crnog ađaha. Teodrin je imala Rijanino lice.

Androlu i Emarinu su tkanja davala lica Nensena i Kaša, dvojice Taimovih ulizica. Džonet nije nimalo ličio na sebe, pošto je imao lice neupadljivog Prijatelja Mraka i dobro igrao tu ulogu vukući se za njima i noseći njihovu opremu. Čovek nikada ne bi prepoznao veselog Dvorečanina u tom čoveku oštrih crta lica, kukastog nosa, masne kose i usplahirenog držanja.

Kretali su se žustrim korakom uz pozadinske redove Senkine vojske na visoravni. Troloci su vukli zavežljaje strela ka prvim redovima; drugi su odlazili iz bitke da bi se gostili hrpama leševa. U kazanima se krčkalo meso. Pevara je time bila zatečena. Oni zastaju da jedu? Sada?

Samo nekih od njih, poslao joj je Androl. To je uobičajeno i za ljudske vojske, mada ti trenuci nikada ne završe u baladama. Bitka je trajala čitav dan, a vojnicima je potrebna snaga da se bore. Obično se smenjuju u tri navrata. Prvi redovi, pozadinski redovi i oni koji nisu na dužnosti - vojnici koji će da se povuku iz borbe, da jedu što brže mogu i da malo odspavaju. A onda se vraćaju u boj.

Ona je nekada drugačije zamišljala rat. Zamišljala je da je svaki vojnik čitavog dana potpuno posvećen borbi. Međutim, prava bitka nije brzo trčanje, već dug i naporan spor marš, koji satire dušu.

Već je bilo kasno popodne i bližilo se veče. Istočno odatle, ispod visoravni, borbeni redovi pružali su se u oba smera suvim rečnim koritom. Mnogo hiljada i ljudi i Troloka tu se borilo. Mnoštvo Troloka bilo je u prvim borbenim redovima, ali drugi su se vraćali na visoravan ili da jedu ili da neko vreme spavaju, gotovo onesvešćeni.

Ona nije previše zagledala šta je u kazanima, mada je Džonet pao na kolena i povratio pored staze. Primetio je delove tela što plutaju u gustoj čorbi. Dok je povraćao, jedan odred Troloka u prolazu frktao je i zavijao rugajući mu se.

Zašto napadaju s visoravni da bi zauzeli reku?, poslala je ona Androlu. Ovo mi deluje kao bolji položaj.

Možda i jeste, poslao joj je Androl u odgovor. Ali Senkaje napadač. Ako ostanu na ovom položaju, to će ići naruku Kautonovoj vojsci. Demandred mora nastaviti da ga pritiska. A to znači da mora preći reku.

Dakle, Androl se razume i u taktiku. Zanimljivo.

Usput sam naučio ponešto, poslao joj je on. Neču voditi bitke u skorije vreme.

Samo me zanima koliko si života vodio, Androle.

Čudna izjava od žene koja je dovoljno stara da bude baba moje babe.