Sećanje na svetlost

Usmerivači sa obe strane šibali su jedni druge, tako da se cela visoravan tresla. Munje su sevale tako često da je Galad skoro potpuno ogluveo, a oči su mu suzile od tolikih gromova koji su udarali blizu njega.

Bacio se uz padinu, ramenom se ukopavajući u tle i bacajući u zaklon kada se zemlja ispred njega rasprsla. Njegova družina - dvanaestorica ljudi u otrcanim belim plaštovima - bacila se u zaklon za njim.

Snage Bele kule bile su pod velikim pritiskom, ali bile su i šarske snage. Moć tolikih usmerivača bila je neverovatna.

Glavnina pešadije Bele kule i veliki broj šarskih vojnika borili su se tu, na zapadnoj strani visoravni. Galad je ostao unutar te bitke, tražeći šarske usmerivače ili same, ili u malim skupinama. Na mnogo mesta borbeni redovi obe strane jednostavno su se rasturili. To nije bilo iznenađujuće, pošto je bezmalo nemoguće održavati borbeni poredak kada tolika Moć seva na sve strane.

Odredi vojnika trčali su tražeći zaklon u rupama izvaljenim u steni. Drugi su štitili skupine usmerivača. Muškarci i žene lutali su u malim družinama i ubijali vojnike ognjenim plamenom.

Galad je upravo njih lovio.

On diže mač i pokaza tri Šaranke koje su držale vrh visoravni. On i njegovi ljudi bili su manje od pola puta do vrha.

Tri. Tri će biti malo teže. Njima je pažnja bila usmerena na mali odred ljudi koji su na uniformama nosili Plamen Tar Valona. Munja sevnu i udari nesrečne vojnike.

Galad diže četiri prsta. Plan četiri. Skoči iz svoje uvale pa pojuri prema tim trima ženama. Njegovi ljudi izbrojaše do pet, pa pođoše za njim.

Žene ga ugledaše. Da su ostale okrenute od njega, Galad bi bio u prednosti. Jedna diže ruku i prizva Vatru, pa hitnu tkanje na njega. Plamen ga pogodi i mada je on osećao vrelinu - tkanje se rasplete i rasprši, tako da je on na kraju bio oprljen ali uglavnom neozleđen.

Šaranka zgranuto razrogači oči. Taj izraz... taj izrazje sada Galadu već bio poznat. Bio je to izraz vojnika čiji se mač slomio usred boja. Izraz čoveka koji je video nešto što ne bi trebalo da bude. Šta čovek da radi kada ga Jedna moć izneveri, upravo ono na šta se oslanjao da će ga uzdići iznad običnih ljudi?

Onda taj čovek umre. Galadov mač odrubi toj ženi glavu baš u trenutku kada jedna od druge dve žene s njom pokuša da ga zgrabi Vazduhom. Osećao je kako mu se metal ohladio na grudima i osetio je strujanje Vazduha oko njega.

Loš izbor, pomislio je Galad i zario mač drugoj ženi pravo u nedra. Treća je bila pametnija, pa je bacila na njega veliki kamen. On jedva stiže da podigne štit pre nego što ga kamen pogodi u ruku i obori. Žena diže još jedan kamen baš u trenutku kada je Galadov odred napade. Ona pade pod njihovim mačevima.

Galad zadrža dah, glave zabačene, dok je bol sevao čitavim njegovim telom od mesta gde ga je kamen pogodio. On zastenja i pridiže se. Njegovi ljudu sekli su telo treće Šaranke. Nisu morali da budu toliko temeljiti, ali neka Deca imaju neobične predstave šta Aes Sedai mogu a šta ne mogu da urade. Video je Lairda kako jednoj Šaranki odseca glavu da bi je sahranio odvojenu od tela. Tvrdio je da će one oživeti narednog punog meseca ako se to ne uradi.

Dok su njegovi ljudi kasapili druga dva lesa, Golever je prišao i pružio Galadu ruku. „Svetlost me spržila“, reče Golever, a bradato lice ozari mu se od širokog keza, „ako ovo nije najbolji posao koji smo ikada uradili, moj gospodaru kapetane zapovedniče. Ako ovo nije, onda ne znam šta jeste!“

Galad ustade. „To se moralo učiniti, Dete Golevere.“

„Voleo bih da je to moralo da se radi češće! Ovo su Deca čekala stolećima. Ti si prvi koji nam je to podario. Svetlost te obasjala, Galade Damodrede. Svetlost te obasjala!“

„Svetlost obasjala dan kada ljudi više ne moraju da ubijaju“, umorno odgovori Galad. „Nije dolično radovati se smrti.“

„Naravno, moj gospodaru kapetane zapovedniče." Golever se i dalje cerio.

Galad baci pogled po krvavom metežu u koji se zapadna padina visoravni pretvorila. Svetlost dala da Kauton ume da rastumači šta se u toj bitki dešava, jer Galad svakako ne ume.

„Gospodaru kapetane zapovedniče!" začu se glas ispunjen strahom.

Galad se hitro okrenu i lati mača. Bio je to Alhanra, jedan od njegovih izviđača.

„Sta je bilo, Dete Alhanra?“, upita Galad dok mu je vižljasti čovek pritrčavao. Konja nije bilo. Nalaze se na kosi, a konji svejedno ne bi trpeli sevanje munja. Bolje je verovati sopstvenim nogama.

„Milostivi, ovo moraš da vidiš“, zadihano mu kaza Alhanra. „To je... To je tvoj brat.“

„Gavin?" Nemoguće. Ne, pomislio je, nije nemoguće. On bi bio sa Egvenom, boreći se u njihovim prvim redovima. Galad potrča za Alhanrom, a Golever i ostali ga okružiše.

Gavinovo telo ležalo je u procepu između dve stene na vrhu visoravni. Konj je pasao u blizini, a bok mu je bio sav krvav. Izgledalo je da to ipak nije konjska krv. Galad kleknu pored lesa. Gavin nije umro lako. Ali šta je sa Egvenom?

„Mir, brate“, reče Galad dodirujući telo. „Neka te Svetlost...“