Sećanje na svetlost

„Galade..." prošapta Gavin i otvori oči, a kapci mu zatreperiše.

„Gavine?" zgranuto upita Galad. Gavin je imao gadnu ranu u trbuhu. Nosio je neko čudno prstenje. Svuda je bio krvav. Ruka, grudi... čitavo telo...

Kako to da je još živ?

Zaštitnička veza, shvatio je. „Moramo da te odvedemo do nekoga da te Izleči! Neka Aes Sedai." Pruži ruku i uze Gavina u naručje.

„Galade... nisam uspeo." Gavin je slepo zurio u nebo.

„Bio si dobar.“

„Ne. Nisam uspeo. Trebalo je... trebalo je da ostanem s njom. Ubio sam Hamara. Jesi li to znao? Ubio sam ga. Svetlosti. Trebalo je da odaberem na čiju ću stranu...“

Galad je nosio brata u naručju i trčao padinom prema Aes Sedai. Pokušavao je da zakloni Gavina od usmerivačkih napada. Nakon svega nekoliko trenutaka, zemlja se pocepa posred Dece i razbaca ih na sve strane, a Galad pade na tle. Ispusti Gavina i skljoka se na zemlju pored njega.

Gavin zadrhta dok mu se pogled gubio u daljini.

Galad dopuza do njega i pokuša da ga opet podigne, ali Gavin ga zgrabi za ruku i pogleda pravo u oči. „Voleo sam je Gavine. Reci joj.“

„Ako ste zaista vezani, ona to već zna.“

„Ovo će je povrediti“, izusti Gavin bledim usnama. „A na kraju, nisam uspeo. Da ga ubijem.“

„Njega?“

„Demandreda“, prošapta Gavin. „Pokušao sam da ga ubijem, ali nisam bio dovoljno dobar. Nikada nisam... bio dovoljno... dobar...“

Galad se zaledi. Gledao je ljude kako umiru, izgubio je prijatelje. Ovo boli više. Svetlosti, boli. On voli svog brata, voli ga svim srcem - a Gavin, za razliku od Elejne, voli njega.

„Gavine, odneću te nekud gde je bezbedno“, reče mu Galad i podiže ga, zgranut time što su mu oči pune suza. „Neću da ostanem bez brata.“

Gavin se zakašlja. „Nećeš. Galade, imaš još jednog brata. Brata za kojeg znaš. Sin... Tigrejne... koja je otišla u Pustaru... Sin Device. Rođen na Zmaievoj planini...“

O, Svetlosti.

„Galade, nemoj ga mrzetf, prošapta Gavin. „Ja sam ga mrzeo, ali prestao sam... ja... prestao sam...“

Gavin obnevide.

Galad pokuša da oseti otkucaje njegovog srca, pa onda sede i pogleda svog mrtvog brata. Zavoj koji je Gavin napravio da bi previo ranu na boku propuštao je krv na suvo tle, koje ju je žedno upijalo.

Golever mu priđe, pomažući Alhanri, čiji su garavo lice i nagorela odeća smrdeli na dim od udara munje. „Golevere, povedi ranjenike nekud gde je bezbedno“, naredi Galad ustajući. On pruži ruku i dodirnu medaljon oko vrata. „Povedi sve ljude i idi.“

„A ti, gospodaru kapetane zapovedniče?" upita Golever.

„Ja ću raditi ono što se mora“, sleđeno odgovori Galad. Srce mu je bilo zaleđeno kao čelik usred zime. „Obasjaću Senku Svetlom. Privešću Izgubljenog pravdi.“

Nit Gavinovog života samo nestade.

Egvena se ukopa nasred bojišta. Nešto se prekide u njoj. Kao da ju je nož odjednom proburazio i iz nje iščeprkao đelić Gavina, ostavljajući samo prazninu.

Ona vrisnu i pade na kolena. Ne. Ne, to ne može biti. Osećala ga je odmah ispred sebe! Trčala je ka njemu. Ona može... Ona može...

Više ga nema.

Egvena zaurla i otvori se ka Jednoj moći, uvlačeći u sebe koliko je god mogla da drži. Ispusti je u obličju plamenog zida okrenutog Šarancima, koji su sada bili razbacani na svim stranama. Ranije su oni držali visoravan, a Aes Sedai padinu, ali sada se sve pretvorilo u čisto ludilo.

Ona ih napade pomoću Moći, čvrsto držeći Vorin saangreal. Uništiće ih! Svetlosti! To je boli. Boli je neizmerno.

„Majko!“ vrisnu Silvijana hvatajući je za ruku. „Majko, ne znaš šta radiš! Ubićeš naše ljude. Molim te!“

Egvena se borila za dah. Jedan odred Belih plaštova dotetura se noseći ranjenike niz padinu.

Tako blizu! O, Svetlosti. Nema ga više!

„Majko?“, pozva je Silvijana. Egvena jedva da ju je čula. Dodirnu se po licu i tu zateče suze.

Ranije je bila smela. Tvrdila je da će moći da izdrži gubitak. Bila je naivna. Pustila je da plamen saidara utrne u njoj. Kada je on nestao, kao da je nestao i sav život. Ona klonu i ruke je odneše. Odneše je kroz kapiju, sa bojišta. j

Tam je svoju poslednju strelu iskoristio da bi spasao nekog Belog plašta. Nikada u životu ne bi pomislio da bi on uradio tako nešto, ali eto. Kada vukolikom Troloku strela probi oko, zatetura se, odbijajući da padne na zemlju sve dok se mladi Beli plašt nije iskoprcao iz blata i udario ga po kolenima.

Njegovi ljudi sada su bili raspoređeni pri vrhu drvene ograde i odapinjali su talase strela na Troloke koji su jurišali preko rečnog korita. Broj im je smanjen, ali svejedno ih ima previše.

Sve do tog trenutka bitka se odvijala odlično. Tamove snage bile su raširene uz reku sa šijenarske strane. Nizvodno je bila Zmajeva legija, barjaci samostrelaca i teške konjice, koji su zadržavali troločki napad. Isto to odvijalo se i dalje uzvodno, sa strelcima, pešadijom i konjicom što su zaustavljali troločki napad preko rečnog korita. Sve dok zalihe nisu počele da nestaju, pa je Tam bio primoran da povuče svoje ljude iza drvene ograde.