Sećanje na svetlost

Egvena diže Vorin saangreal i nastavi da napada krećući se uzbrdo, a Lejlvin ju je pratila u korak. Šaranci su se ispred nje pribijali uza zemlju, pokušavajući da se zaklone od vetra. Egvena ih napade mlazevima plamena. Usmerivači pokušaše da je napadnu kroz oluju, ali njihova tkanja razleteše se na druge strane pošto su im oči bile pune prašine. Tri obična vojnika napadoše je s boka, ali Lejlvin ih hitro ukloni.

Egvena je obrnula vetar oko sebe i poslužila se njime kao rukama da podigne usmerivače pa ih baci u vazduh. Munje s nebesa obuhvatiše ih u ognjeni zagrljaj i zadimljeni leševi popadaše po padini. Egvena je još napredovala, a njena vojska Aes Sedai pođe za njom sevajući tkanjima kao svetlosnim strelama.

Aša'mani im se pridružiše. Povremeno su se borili uz Belu kulu, ali izgleda da su im sada prišli svom snagom. Na desetine muškaraca prikupilo se dok je ona predvodila bitku. Vazduh kao da se zgusnuo od Jedne moći.

Vetar stade.

Oluja prašina odjednom se rasprši, ugasivši se kao sveća pod ćebetom. Nikakva prirodna sila nije mogla to da postigne. Egvena stade na jednu stenu, gledajući čoveka u crnom i crvenom koji je stajao na vrhu padine i pružao ruku. Napokon joj je uspelo da izmami onoga koji je predvodio neprijateljske snage. Njegovi Gospodari straha borili su se rame uz rame sa Šarancima, ali ona je sve vreme tražila njihovog vođu, Taina. M’hejla.

„On tka munju!" viknu neki čovek pored nje.

Egvena smesta izvuče iz zemlje toranj rastopljenog železa i ohladi ga da privuče munju koja trenutak kasnije pade s neba. Pogleda u stranu i vide da je to progovorio Džahar Narišma, Aša'man i Merisin Zaštitnik.

Egvena se nasmeši i pogleda Taima. „Držite ostale dalje od mene“, glasno zapovedi. „Svi sem vas dvoje, Narišma i Merisa. Narišmina upozorenja biće mi korisna.“

Ona prikupi svu snagu i poče da tka oluju pravo na izdajnika M’hejla.

Ila je prebirala po mrtvima. Na bojištu pored ruševina. Iako se bitka pomerila nizvodno, u mraku je i dalje mogla da čuje daleku viku i grmljavinu.

Tražila je ranjenike među mrtvima, a zanemarivala je strele i mačeve koje je nalazila. Njih će pokupiti neki drugi ljudi, mada je priželjkivala da ih i oni ostave. Mačevi i strele izazvali su tako mnogo smrti.

Raen, njen suprug, radio je u blizini i gurao svako telo ponaosob, pokušavajući da čuje otkucaje srca. Rukavice su mu bile potpuno crvene, a šarena odeća krvava jer je prislanjao uvo uz nedra leševa. Kada potvrde da je neko mrtav, ostavljaju X iscrtano na obrazu te osobe, često njenom sopstvenom krvlju. To će sprečiti druge da ponavljaju isti zaludan posao.

Raen kao da je u poslednjih godinu dana ostario čitavu deceniju. I Ila se tako osećala. Put lista zna da bude lak gospodar i da omogućava život proveden u miru i radosti. Ali list pada i na lahoru i na vihoru; posvećenost zahteva od čoveka da prihvati i jedno i drugo. Terani iz zemlje u zemlju, trpeli su glad dok je sve oko njih venulo, a onda su se napokon skrasili u seanšanskim zemljama... takav im je bio život.

Ništa od svega toga nije moglo da se meri s time što su ostali bez Arama. To ju je bolelo daleko više nego kada su im Troloci oteli njegovu majku.

Prošli su pored Morgaze, nekadašnje kraljice, koja je rukovodila tim radnicima i izdavala im naređenja. Ila je samo produžila pored nje. Ona ne mari za kraljice. One nikada ništa nisu uradile za nju i za njene.

Raen stade blizu nje pa diže svetiljku da obasja pun tobolac strela koji je neki vojnik nosio pre nego što je poginuo. Ila zasikta i zadiže suknje da obiđe leševe i stigne do svog muža. „Raene!“

„Mir, Ila“, odvrati joj on. „Neću ga uzeti. Ali pitam se.“ On diže pogled prema dalekom sevanju svetlosti nizvodno i povrh visoravni gde su vojske nastavile sa svojim strašnim ubijanjem. Tako često seva kroz mrak, kao da stotine munja pada s neba. Ponoć je odavno prošla. Oni već satima po tom polju traže preživele.

„Pitaš se?“, ponovi Ila. „Raene...“

„Ila, šta bismo mi da oni rade? Troloci neće slediti Put lista.“

„Ima mnogo mesta za bežanje“, odgovori Ila. „Pogledaj ih. Sačekali su Troloke taman kada je Nakot Senke izašao iz Pustoši. Da je sva ta snaga utrošena na prikupljanje ljudi i na to da se povedu na jug...“

„Troloci bi ih sledili“, prekide je Raen. „A šta onda, Ila?“

„Prihvatili smo mnoge gospodare“, reče mu Ila. „Senka će se možda loše ophoditi prema nama, ali da li bi to zaista bilo gore nego što su se prema nama ponašali drugi?“

„Da“, tiho odgovori Raen. „Da, Ila. Bilo bi gore. Daleko, daleko gore." Ila ga je samo gledala.

On odmahnu glavom i uzdahnu. „Ila, neću napustiti Put. To je moja životna staza i dobra je za mene. Možda... možda više neću misliti onako loše o onima koji hode nekom drugom stazom. Ako preživimo ove dane, preživećemo zahvaljujući onima koji su izginuli na ovom bojištu, želeli mi da prihvatimo njihovu žrtvu ili ne.“