Sećanje na svetlost

Logan se zakotrlja i otpoče dva tkanja. Jedno je bilo štit kao Demandredov, koji zapravo nije nameravao da upotrebi, a drugo očajnička kapija. Kukavički izbor.

Demandred zareža pa prinese ruku licu i napade pomoću Moći. Uništio je štit, smesta shvativši da on predstavlja veću opasnost po njega. Kapija se otvori a Logan prolete kroz nju, puštajući je da se smesta zatvori. Na drugoj strani se skljoka na tle, prepun opekotina i odranih ruku, sa zvonjavom u ušima i skoro potpuno slep.

Vrativši se u logor Aša'mana iza blatišta i baruština, gde su ga Gejbrila i ostali čekali, on natera sebe da sedne. Zaurla od besa. Gejbrilina zabrinutost zračila je kroz vezu. Prava zabrinutost. Nije ništa umislio. Svetlosti.

„Tišina“, reče mu ona klečeći pored njega. „Budalo jedna. Sta si to uradio sebi?“

„Pretrpeo sam neuspeh“, odgovori on i u tom trenutku oseti kako Demandred opet počinje da napada nastavljajući da urla i doziva Lijusa Terina. „Izleči me.“

„Nećeš to opet pokušati, zar ne?“ upita ga ona. „Neću da te Lečim samo da bih ti omogućila da...“

„Neću pokušati ponovo“, promuklo odgovori Logan. Bol je bio strašan, ali ništa naspram poniženja koje je osećao zbog poraza. „Neću, Gejbrila. Prestani da sumnjaš u ono što ti govorim. Previše je snažan.“

„Logane, neke od ovih opekotina su gadne. Ove rupe u tvojoj koži - ne znam da li ću moći da ih u potpunosti Izlečim. Ostaće ti ožiljci.“

„U redu je“, procedi on. To su začelo mesta gde ga je lava poprskala po ruci i obrazu.

Svetlosti, pomislio je. Kako ćemo da izađemo na kraj sa ovim čudovištem?

Gejbrila položi ruke na njega i tkanja Lečenja suknuše u njegovo telo.

Grmljavina Egvenine bitke sa M’hejlom bila je ravna grmljavini koja se pronosila oblacima visoko na nebu. M’hejl, novi Izgubljeni, čije su ime njegovi Gospodari straha klicali po celom bojištu.

Egvena je tkala ne razmišljajući, bacajući tkanje za tkanjem na odmetnutog Aša'mana. Nije zazvala vetar, ali vetar je svejedno hrlio i rikao oko nje, noseći joj kosu i haljinu, noseći joj ešarpu koja se vijorila za njom. Narišma i Merisa skupili su se s Lejlvin na tlu pored nje, a Narišmin glas - koji jedva da se čuo od rike što je pratila bitku - dovikivao joj je koja tkanja M’hejl izrađuje.

Pošto je prestala da napreduje, Egvena je stajala na vrhu visoravni, u istoj visini sa M’hejlom: Negde duboko u sebi znala je da će njenom telu ubrzo biti potreban odmor.

Ali ona za sada to ne može da priušti. Za sada je bitka jedino bitna.

Vatra sevnu na nju a ona je skrenu u stranu Vazduhom. Ziške se rasuše vetrom, kovitlajući se oko nje i rasipajući svetlost dok je tkala Zemlju. Učinila je da se već rascepljeno tle zatalasa, pokušavajući da obori M’hejla, ali on to tkanje rascepi svojim.

Usporava, pomislila je.

Egvena pođe napred, prepuna Moći. Otpoče dva tkanja, po jedno iznad obe šake, pa sunu oganj na njega.

On na to odgovori mlazom čiste beline, tankim kao vlat kose, koji je Promaši za manje od jednog hvata. Kobna vatra ostavi za sobom svetlace u Egveninim očima, a tle zastenja ispod njih dok se vazduh vitoperio. One Paučinaste pukotine raširiše se po tlu kao procepi u ništavilo.

„Budalo jedna!" viknu ona na njega. „Uništićeš Saru!" Njihov sukob već je pretio da to postigne. Ovaj vetar nije prirodan, a nije ni taj vreli vazduh. Pukotine u tlu širile su se od M’hejla, zjapeći sve više.

„On opet tka!“, viknu Narišma boreći se da ga čuje od vetra.

M’hejl pusti još jedan mlaz kobne vatre, cepajući tle, ali Egvena je bila spremna za to. Pomeri se u stranu, osećajući sve veći bes. Kobna vatra. Mora nekako odgovoriti na nju!

Njima nije stalo do toga šta će da upropaste. Oni su ovde da bi razarali. To je naređenje njihovog gospodara. Lomi. Pali. Ubijaj.

Gavine...

Ona vrisnu od mahnitog besa pa izatka stub za stubom Vatre. Narišma je vikao šta M’hejl radi, ali Egvena nije mogla da ga čuje od hučanja u ušima. Svejedno je ubrzo videla da je on stvorio prepreku od Vazduha i Vatre kako bi odbio njene napade.

Egvena pođe napred neprestano ga napadajući. To mu nije davalo vremena da se povrati, niti da napada. Prestala je s tim samo da bi izatkala štit koji je držala u pripravnosti. On se zatetura kada se plamen rasprši o njegovu prepreku a njegovo tkanje napuče, pa diže ruku možda da bi opet pokušao da izatka kobnu vatru.

Egvena postavi štit između njega i Izvora. Nije ga potpuno odsekla od njega, jer ju je zadržavao naporom i snagom volje. Sada su bili dovoljno blizu jedno drugome da je ona jasno videla njegovu nevericu i bes. On se borio, ali bio je slabiji od nje. Egvena gurnu, približavajući taj štit sve više i više nevidljivoj niti koja je njega spajala s Jednom moći. On se svom snagom odupirao...