Sećanje na svetlost

A onda on ućuta. To je samo zbog toga stoje ova noć tako mračna, pomislila je ona. Savladaće on to kada sunce opet sine. Tako je, zar ne?

Ona diže glavu i zagleda se u noćno nebo. To sunce... hoće li oni uopšte moći da ga vide kada grane? Oblaci obasjani vatrom sa zemlje kao da su sve gušći i gušći. Ona se bolje ogrnu jarkožutim šalom, iznenada osećajući kako je probija hladnoća.

Možda neću misliti onako loše o onima koji slede neku drugu životnu stazu... Trepnula je jer joj oči zasuziše. „Svetlosti“, prošapta ona a nešto je probode. „Nije trebalo da mu okrenem leđa. Trebalo je da pokušam da mu pomognem da nam se vrati, a ne da ga odbacim. Svetlosti, o Svetlosti. Sakloni ga...“ Jedan odred najamnika nađe strele i pokupi ih. „Hej, Henlone!“, viknu jedan. „Vidi ovo!“

Kada su ti grubijani počeli da pomažu Tuataanima, bila je ponosna na njih. Izbegavali su bitku da bi pomagali ranjenicima? Ti ljudi prevazišli su svoju nasilnu prošlost.

Sada je trepnula i videla ih drugačije - kao kukavice koje bi radije da prebiraju po leševima i po džepovima mrtvaka nego da se bore. Sta je gore? Ljudi koji se suprotstavljaju Trolocima i pokušavaju da ih odagnaju - ma koliko to bilo pogrešno - ili ovi plaćenici koji neće da se bore jer im je ovako lakše?

Ila odmahnu glavom. Oduvek je mislila da zna sve životne odgovore, ali danas joj većina tih odgovora izmiče. Međutim, spasavanje nečijeg života... toga još može da se drži.

Opet se zaputila među tela, tražeći žive među mrtvima.

Olver se opet zavuče pod kola, čvrsto držeći Rog, dok je gospa Faila galopom bežala odatle. Sledilo ju je na desetine konjanika i stotine Troloka. Postalo je veoma mračno.

Sam. Opet je ostao sam.

Cvrsto sklopi oči, ali to nije mnogo pomagalo. I dalje je u daljini čuo vrištanje i viku. I dalje je osećao krv zarobljenika koje su Troloci poubijali dok su ovi pokušavali da pobegnu. Pored krvi je osećao i miris dima koji ga je gušio i grebuckao u grlu. Kao da je čitav svet u plamenu.

Tle se zatreslo kao da je nešto veoma teško palo negde u njegovoj blizini. Grmljavina se pronosila nebom, praćena oštrim praskovima dok su se munje iznova i iznova zarivale u visoravan. Olver je drhtao i cvileo.

A mislio je da je hrabar. Eto ga sada, napokon u bitki. Jedva da sprečava da mu se ruke tresu. Došlo mu je da se sakrije, da iskopa duboku rupu i da se zavuče u nju.

Faila mu je kazala da nađe drugo mesto da se sakrije jer će se možda oni vratiti, tražeći Rog.

Usuđuje li se da izađe? Usuđuje li se da ostane tu? Olver otvori oči, pa samo što ne vrisnu. Pored kola su stajale noge koje su se završavale kopitima. Trenutak kasnije jedno lice s gubicom sagnulo se i pogledalo ga, a sitne oči su začkiljile i nozdrve se raširile.

Olver zaurla i zakoprca se da pobegne, grabeći Rog. Trolok nešto viknu i prevrnu kola, skoro ih oborivši na Olvera. Tovar strela iz kola prosu se po tlu kada Olver odjuri tražeći gde da se sakrije.

Nije imao kud. Desetine Troloka okrenuše se ka njemu i počeše da se dozivaju na nekom jeziku koji Olveru nije bio poznat. On se osvrnu, u jednoj ruci držeći Rog a u drugoj nož, obuzet potpunom panikom. Nigde nema bezbednog mesta.

Jedan konj frknu u blizini. Bila je to Bela, koja je žvakala neko žito što se prosulo iz jednog tovara. Konj diže glavu i pogleda Olvera. Nije imala sedlo, već samo đem i uzde.

Krv i pepeo, pomislio je Olver trčeći ka njoj, voleo bih da mi je ovde Vetar. Ta debela kobila sigurno će ga odvesti pravo u troločki kazan. Olver vrati svoj nož u kanije pa skoči Beli na leđa, jednom rukom grabeći uzde a drugom držeći Rog. Trolok sa svinjskom gubicom, koji je sedeo na kolima, zamahnu oružjem i umalo što ne odseče Olveru ruku. On vrisnu i mamuznu Belu, a kobila zagalopira među Trolocima. Čudovišta potrčaše za njom zavijajući i urlajući. I drugi krici pronesoše se logorom, koji se skoro ispraznio kako su se Troloci okupili oko dečaka.

Olver je jahao baš kako su ga učili - pribijen uz kobilu i navodeći je nogama. A Bela je galopirala. Svetlosti, galopirala je. Met je jednom rekao da se mnogi konji boje Troloka i da će zbaciti jahača ako ih ovaj natera blizu njih. Ali ova kobila nije učinila ništa od svega toga. Projurila je pored urlajućih Troloka, pravo kroz središte njihovog logora.

Olver se osvrnu. Jurilo ga je na stotine tih zveri. „O, Svetlosti!“

Uveren je da je na visoravni video Metov barjak - ali na putu mu je tako mnogo Troloka. Olver okrenu Belu u smeru u kom je Aravina otišla. Možda bi mogao da obiđe troločki tabor, da im se skloni s puta, pa da dođe na zadnji kraj visoravni.

Odnesi Rog Metu - ili je sve izgubljeno.

Olver je jahao što je bolje umeo, terajući Belu.

Nema nikog drugog.