Sećanje na svetlost

Ljudi koji su zarobili Elejnu zgranuto su gledali Birgitu, a Elejna je iskoristila taj trenutak da se trzne i pomeri u stranu. Digla se na kolena; zbog trudnoće je nezgrapna, ali nije nesposobna. Medaljon koji je Melar pribio uz nju pade na zemlju, a ona zateče sjaj saidara kako je čeka. Ispuni se s Moći i uhvati za trbuh.

Deca se promeškoljiše u njoj. Elejna izatka tokove Vazduha i obori svoje dušmane. Elejnina Garda se prikupila i probila kroz Melarove vojnike. Nekoliko njih ukopa se kad ugleda Birgitu.

„Nastavite da se borite, koze i jarci jedni!" zaurla Birgita odapinjući strele na plaćenike. „Možda jesam mrtva, ali i dalje sam vaša krvava zapovednica i ima da slušate naređenja!“

To ih natera u pokret. Magla je prekrila čitavo bojište. Cinilo se kao da slabašno blista u tami. Za nekoliko trenutaka, Elejnino usmeravanje, Birgitin luk i njena Garda oterali su ostatke Melarovih Prijatelja Mraka.

Birgita je šestoricu oborila strelama dok su bežali.

„Birgita“, zausti Elejna plačući, „žao mi je.“

„Zao?" Birgita se okrenu da je pogleda. „Zao? Elejna, zašto žališ? Sve mi se vratilo! Pamćenje mi se vratilo!" Ona se zasmeja. „To je prelepo! Ne znam kako si me podnosila proteklih nekoliko nedelja. Durila sam se gore od deteta koje je slomilo svoj omiljeni luk.“

„Ja... O, Svetlosti." Elejni su osećaji govorili da je izgubila Zaštitnika, a bol koji nastaje usled pucanja veze nije stvar razuma. Uopšte nije bitno to što je Birgita pred njom. „Možda bi trebalo da te opet vežem?“

„To ne bi radilo“, odgovori Birgita i odmahnu rukom. „Jesi li povređena?“

„Samo postiđena.“

„Srećom po tebe, ali još je srećnije to što se Rog oglasio tada kada se oglasio.”

Elejna klimnu.

„Pridružiću se ostalim herojima“, kaza Birgita. „Ti ostani ovde da se oporaviš.“

„Svetlost može to da sagori!" odbrusi Elejna i natera sebe da se digne na noge. „Nemam namere da krvavo ostanem u pozadini. Deca su mi dobro. Jahaću.“

„Elejna...“

„Moji vojnici misle da sam mrtva“, kaza Elejna. „Bojni redovi nam pucaju a ljudi ginu. Moraju da me vide da bi znali kako još ima nade. Njima neće biti jasno šta ova magla znači. Ako im je ikada u životu bila potrebna njihova kraljica, onda je to ovaj trenutak. Sada me ništa manje od Mračnoga neće sprečiti da se vratim.“

Birgita se namršti.

„Više mi nisi Zaštitnica“, kaza Elejna, „ali i dalje si mi prijateljica. Hoćeš li da jašeš sa mnom?“

„Tvrdoglava glupačo.“

„Nisam ja upravo odbila da ostanem mrtva. Zajedno?“

„Zajedno“, kaza Birgita i klimnu.

Avijenda stade, slušajući novo zavijanje. Ne liči joj baš na vukove.

Oluja kod Šajol Gula i dalje je divljala. Ona ne zna koja strana pobeđuje. Tela su ležala svuda unaokolo; neka su čerečili vukovi, a druga su se još pušila od napada Jedne moći. Olujni vetrovi šibali su i besneli, mada kiša nije padala a talasi prašine i šljunka zasipali su je i preplavljivali.

Osećala je usmeravanje kako dopire iz Jame usuda, ali podsećalo je na tiho pulsiranje za razliku od oluje prilikom pročišćavanja saidina. Rand. Je k on dobro? Šta se dešava?

Beli oblaci koje su vetrotragačice dovodile komešali su se među olujnim oblacima crnim kao katran, stapajući se u ogroman vrtlog nad planinskim vrhom. Sudeći po onome što je čula o vetrotragačicama - povukle su se u Šajol Gul do jedne zaravni daleko iznad pećinskog ulaza, i dalje radeći sa Zdelom vetrova - samo što se nisu slomile. Više od dve trećine njih srušilo se od iznurenosti. Oluje će ubrzo progutati sve.

Avijenda je vrebala po vihoru, tražeći odakle dopire ono zavijanje. Sada kada je Rafela otišla da se pridruži poslednjim Zmajuzakletima kod pećine, njoj nije ostalo drugih usmerivaća s kojima može da se poveže. Tu, u toj dolini, različite skupine ubijale su jedne druge, premeštajući se napred-nazad. Device, Mudre, sisvai’amani, Troloci, Seni. I vukovi; borbi se pridružilo na stotine vukova. Bilo je tu i nekih Domanaca, Tairenaca i Zmajuzakletih - mada se većina njih borila blizu staze koja je vodila do Randa.

Nešto pade na zemlju pored nje, pevušeći, a ona napade Jednom moći pre nego što stiže da razmisli o tome. Draghkar buknu u plamen kao grana koja se osušila za stotinu dana provedenih na jakom suncu. Ona duboko udahnu i osvrnu se oko sebe. Zavijanje. Stotine i stotine urlika.

Ona potrča prema tom zavijanju, prelazeći dno doline. U tom trenutku neko izroni iz prašnjavih senki - vižljasti čovek sede brade i zlatnih očiju. Pratio ga je mali čopor vukova. Oni je pogledaše, pa nastaviše u smeru u kom su se zaputili.

Avijenda zastade. Zlatne oči.

„Ho, ti koji trčiš za vukovima!“, pozva ona tog čoveka. „Jesi li doveo Perina Ajbaru sa sobom?“

Čovek se ukoči. Ponašao se kao vuk, oprezno ali opasno. „Poznajem Perina Ajbaru“, doviknu joj on u odgovor, „ali on nije sa mnom. On lovi na drugom mestu.“

Avijenda mu priđe bliže. On ju je oprezno gledao, a nekoliko njegovih vukova zareža. Izgleda da njoj i njenima ne veruju mnogo više nego što veruju Trolocima.

„Ovo novo zavijanje“, doviknu ona, „je li to zavijanje tvojih... prijatelja?“