Sećanje na svetlost

Egvena shvati da se smeši. Ma koliko se on žalio na Aes Sedai, ma koliko uporno tvrdio da one neće upravljati njime, sada se sve više i više ponaša kao da je jedan od njih. Taman se pripremila da progovori i uzme dizgine u svoje ruke, kada se nešto u šatoru promenilo. Nekakav... osećaj proneo se vazduhom. Pogled joj sam od sebe polete ka Randu. Spolja se začuše neki neodređeni zvuci. Nekakvo slabašno pucketanje? Šta on to radi?

Zamor zamre. Jedan po jedan, svi vladari se okrenuše da ga pogledaju. Napolju se smračilo, tako da joj je bilo drago zbog toga što je on stvorio one svetlosne kugle.

„Potrebni ste mi“, tiho im reče Rand. „Potrebni šte zemlji pod nogama. Raspravljate se; znao sam da ćete se buniti, ali više nemamo vremena za rasprave. Neka vam ovo bude jasno: ne možete da me odgovorite od mog nauma. Ne možete me naterati da vas poslušam. Nema te oružane sile, niti tkanja Jedne moći koji bi mogli da me nateraju da se radi vas suočim s Mračnim. To moram da učinim svojevoljno.“

„Gospodaru Zmaju, zar bi zaista zbog ovoga osudio svet na propast?" upita ga Berelajn.

Egvena se nasmeši. Izgleda da ta radodajka više nije baš sigurna u to da je odabrala pravu stranu.

„Neću ni morati“, odgovori Rand. „Vi ćete to potpisati. Doživeti neuspeh znači isto što i doživeti smrt.“

„Dakle, to je iznuđivanje“, prasnu Darlin.

„Ne“, odgovori Rand, smešeći se pripadnicima Morskog naroda koji su malo govorili dok su stajali pored Perina. Oni su samo pročitali spis i zaklimali glavama, kao da su zadivljeni. „Ne, Darline. To nije iznuđivanje... već dogovor. Ja imam nešto što vi želite, nešto što vam je potrebno. Sebe. Svoju krv. Umreću. Svi smo to znali već od samog početka; proročanstva to traže. Budući da vi želite da to učinim, prodaću vam to u zamenu za zaveštanje mira koje će uspostaviti ravnotežu sa zaveštanjem razaranja koje sam prošli put ostavio svetu.“

On prelete pogledom preko okupljenih, gledajući svakog vladara ponaosob. Egvena oseti njegovu rešenost skoro kao nešto opipljivo. Možda je reč o njegovoj prirodi taverena, a možda samo o ozbiljnosti tog trenutka. U paviljonu se digao takav pritisak da je disanje bilo otežano.

Učiniće on to, pomislila je. Oni će se žaliti, ali će popustiti.

„Ne“, kaza Egvena tako glasno da joj se glas prolomi kroz vazduh. „Ne, Rande al’Tore, nećemo dozvoliti da nas silom nateraš da potpišemo tvoj spis i da ti prepustimo svu vlast nad bitkom. A ti si potpuna budala ako misliš da ću poverovati da ćeš pustiti da čitav svet - tvog oca, tvoje prijatelje, sve one koje voliš, čitavo čovečanstvo - pokolju Troloci ako ti se usprotivimo.“

On je pogleda pravo u oči, a ona odjednom više nije bila onako sigurna u sebe. Svetlosti, neće zaista odbiti, zar ne? Je li zaista spreman da žrtvuje čitav svet?

„Kako se usuđuješ da gospodara Zmaja nazivaš budalom?“, zatraži da čuje Narišma.

„Tako se ne razgovara sa Amirlin“, odbrusi Silvijana i stade pored Egvene.

Svađa opet otpoče, samo ovoga puta glasnije. Rand je netremice gledao Egvenu pravo u oči, a ona je videla kako mu lice crveni od besa. Vika je bivala sve glasnija, napetost sve veća. Nemir. Bes. Stare mržnje koje su se iznova rasplamsale, pothranjene strahom.

Rand spusti ruku na balčak mača koji je u poslednje vreme nosio za pojasom - onog sa zmajevima na kanijama - a drugu ruku sakri iza leđa.

„Egvena, cena koju tražim biće mi plaćena“, procedi on.

„Traži ti šta hoćeš, Rande. Ti nisi Tvorac. Ako se zaputiš u Poslednju bitku sa ovakvim glupostima, svejedno ćemo izginuti. Ako se budem borila protiv tebe, makar ima izgleda da ti promenim mišljenje.“

„Oduvek je Bela kula bila koplje za mojim grlom“, prasnu Rand. „Oduvek, Egvena. A sada si zaista postala jedna od njih.“

Ona mu uzvrati pogled, ali u sebi se kolebala. Šta ako ovi pregovori zaista Propadnu? Da li će zaista poslati svoje vojnike da se bore protiv Randovih?

Osećala je kao da se saplela na neki kamen na vrhu litice i da hrli prema Provaliji. Mora postojati nekakav način da se ovo spreči, da se spase šta se spasti može!

Rand se okrenu da ode. Ako izađe iz paviljona, to će biti kraj svega.

„Rande!" viknu ona.

On se ukoči. „Egvena, neću popustiti.“

„Ne čini ovo“, reče mu ona. „Nemoj da sve tek tako odbaciš.“

„Tome nema pomoći.“

„Ima! Sve što treba da učiniš jeste da makar jednom u životu ne budeš takva spaljena, vunoglava i tvrdoglava budala!“

Egvena se zagrcnu, zatečena sopstvenim rečima. Kako je samo mogla da mu se tako obrati, kao da su oboje u Emondovom Polju, dok su još počinjali? Rand ju je na trenutak samo gledao. „Pa, Egvena, ti bi mogla da makar jednom ne budeš razmaženo, uobraženo i nepatvoreno derište“ Diže ruke. „Krv i pepeo! Ovo je bilo traćenje vremena!“

Bezmalo je bio u pravu. Egvena nije ni primetila da je neko nov ušao u šator. Međutim, Rand jeste, pa se munjevito okrenuo kada su se šatorska krila rastvorila i propustila svetlost. Namrštio se na uljeza.

Ali prestao je da se mršti čim je video ko je ušao.

Moiraina.

6 Nadarenost