Solaris

Još sam stajao iznad karte, ali je više nisam video, bio sam kao paralizovan. Vrata su se nalazila ispred mene; bila su pritisnuta knjigama i ormanom pribijenim uz njih. To je neki automat — pomislih — iako nikakvog automata ranije nije bilo u sobi, a nije mogao ući neopaženo. Koža na vratu i plećima poče da me peče, osećanje teškog, nepomičnog pogleda postajalo je nepodnošljivo. Nisam bio svestan da se, uvlačeći glavu u ramena, sve jače oslanjam o sto, koji je polako počeo da se pomera po podu; taj pokret kao da me oslobodi. Naglo se okrenuh.

Soba beše prazna. Preda mnom je, samo svojim crnilom zjapio veliki, polukružni prozor. Utisak nije slabio. Mrak je gledao u mene, bezobličan, ogroman, bez očiju, lišen granica. Mrak iza okna nije osvetljavala nijedna zvezda. Navukoh neprovidne zavese. Nisam bio na Stanici čak ni ceo čas, a već sam počeo da shvatam zbog čega su se u njoj dešavali slučajevi manije gonjenja. Povezah to nehotice sa Gibarijanovom smrću. Pošto sam ga poznavao, ranije sam mislio da ništa ne bi moglo da pomuti njegov duh. Prestadoh da budem uveren u to.

Stadoh na sredinu sobe pored stola. Disanje mi se umiri, samo osetih kako znoj, koji mi je izbio na čelu, počinje da se hladi. O čemu sam ono pomislio maločas? Da — o automatima. Bilo je veoma čudno što nisam naišao ni na jedan automat ni u hodniku, ni u sobama. Gde se denuše svi? Jedini s kojim sam došao u dodir — na razdaljini — spadao je u mehaničku poslugu aerodroma. A drugi?

Pogledah na sat. U stvari, trebalo je već da pođem k Snautu.

Iziđoh. Hodnik su dosta slabo osvetljavala svetla koja su prolazila duž tavanice. Prođoh dvoja vrata, dok ne stigoh do onih na kojima beše Gibarijanovo ime. Dugo sam stajao pred njima. Stanicu je ispunjavala tišina. Uhvatih za kvaku. U stvari, uopšte nisam želeo da tamo uđem. Kvaka se pomeri, vrata se odmakoše za jedan col, nasta pukotina, za trenutak crna, a zatim se u sobi upali svetlost. Sada bi mogao da me ugleda svako ko bi prolazio hodnikom. Brzo koraknuh preko praga i zatvorih vrata za sobom, bešumno i čvrsto. Zatim se okrenuh.

Stajao sam gotovo dodirujući vrata leđima. Bila je to soba veća od moje, takođe s panoramskim prozorom, koji je za tri četvrti bio zaklonjen zavesom sa sitnim plavim i rumenim cvetićima, zavesom koja nije spadala u inventar Stanice, nego je sigurno bila dovezena sa Zemlje. Duž zidova su bile poređane bibliotečke police i ormani, emajlirani veoma svetlozelenom bojom sa srebrnastim bleskom. Knjige iz ovih polica bile su u čitavim gomilama izbačene i razbacane po sobi, nagomilane između stolova i fotelja. Neposredno ispred mene zagrađivala su prozor dva samohodna stočića, oborena i delimično zarivena u gomile časopisa koji su ispali iz naprslih korica. Otvorene knjige, s listovima koji su se talasali, bile su polivene tečnostima iz porazbijanih retorti i flašica sa istrošenim zapušačima; ove retorte i flašice bile su dobrim delom od tako debelog stakla da od običnog pada na pod, čak i sa znatne visine, ne bi mogle da se rasprsnu. Pod prozorom je ležao izvaljen pisaći sto s razbijenom radnom lampom, koja je po potrebi mogla da se pomera; hoklica je ležala ispred stola, a dve njene noge zarile su se u poluotvorene ladice. Prava poplava listova, rukom ispisanih tabaka, papira — pokrivala je ceo pod. Poznavao sam Gibarijanov rukopis i sagoh se nad ove papire. Dižući izdvojene tabake zapazih kako moja ruka ne baca na njih pojedinačnu senku, kao do sada, nego dvostruku.