Solaris

Okrenuh se. Ružičasta zavesa je gorela, kao da beše zapaljena odozgo, oštrom linijom jake plave svetlosti, koja se naglo širila. Povukoh tkaninu u stranu — i oči mi zaseni užasni požar. Zauzimao je trećinu horizonta. Masa dugih, avetinjski razvučenih senki jurila je po udubinama talasa prema Stanici. Bilo je to rađanje sunca. U pojasu na kome se nalazila Stanica, posle jednočasovne noći na nebu se javljalo drugo, plavo sunce planete. Automatski prekidač ugasi svetla na tavanici kad se vratih razbacanim papirima. Naiđoh na opis ogleda planiranog pre tri nedelje — Gibarijan je nameravao da plazmu podvrgne dejstvu veoma tvrdih rendgenskih zraka. Iz napisanog shvatih da je tekst bio namenjen Sartorijusu, koji je trebalo da organizuje eksperiment — u rukama sam držao kopiju. Beli listovi papira počinjahu da me peku. Dan koji je osvajao bio je drugačiji od prethodnoga. Pod narandžastim nebom sunca što se hladilo, okean mastiljaste boje, sa krvavim odblescima, bio je skoro stalno pokriven prljavorumenom maglom, koja je stapala u jedno nebeski svod, oblake, talase — a sada je sve to nestalo. Čak i profiltrirana ružičastom tkaninom svetlost je buktala kao gorionik snažne kvarcne lampe. Opaljena koža mojih ruku postala je na ovoj svetlosti gotovo siva. Cela soba se izmenila, sve što je imalo crvenu nijansu, postalo je bronzano i pobledelo, dobivši boju jetre, dok su beli, zeleni i žuti predmeti postali po boji oštri, tako da je izgledalo kao da zrače svojom sopstvenom svetlošću. Žmirkajući, pogledah kroz pridignutu zavesu: nebo se preobrazilo u belo more vatre, pod kojim kao da je drhtao i cepteo tečan metal. Stisnuh oči, i u vidnom polju mi zaigraše crveni krugovi. Na konzoli umivaonika (čija je ivica bila razbijena) otkrih tamna stakla koja zaklanjaju gotovo polovinu lica, i stavih ih na oči. Prozorska zavesa sada je gorela kao plamen natrijuma. Čitao sam dalje, dižući listove s poda i ređajući ih na jedan od neprevrnutih stočića. Deo teksta je nedostajao.

Naiđoh na zapisnike već sprovedenih eksperimenata. Iz njih saznadoh da je okean četiri dana bio podvrgnut zračenju, na tački koja se nalazila na hiljadu i četiri stotine milja severoistočno od sadašnjeg položaja. Sve to zajedno me je iznenadilo, pošto je upotreba rendgenskih zraka bila zabranjena konvencijom OUN, s obzirom na njihovo ubistveno dejstvo, i ja sam bio potpuno ubeđen da se niko nije obratio Zemlji sa zahtevom da mu se odobri dozvola za te eksperimente. U jednom trenutku, dižući glavu, ugledah u ogledalu odškrinutih vrata sopstveni lik, mrtvački belo lice s crnim staklima. Neverovatno je izgledala soba koja je gorela belinom i plavetnilom, ali nekoliko minuta kasnije začu se otegnuta škripa i spolja se navukoše na prozore hermetični kapci; soba se zamrači i upali se veštačka svetlost, sada neobično bleda. Jedino što je postajalo sve toplije, dok odmereni ton koji je dolazio od vodova za klimatizaciju ne poče da liči na otegnuto skičanje. Rashladni uređaji Stanice radili su svom snagom. No i pored toga, mrtva žega stalno se pojačavala.

Začuh korake. Neko je prolazio kroz hodnik. U dva bešumna skoka nađoh se kraj vrata. Koraci usporiše i zamreše. Onaj što je išao, stajao je pred vratima. Kvaka se malo pokrete; bez razmišljanja čvrsto je zadržah sa svoje strane i ne dadoh da se pomeri. Pritisak se nije pojačavao, ali nije ni slabio. Onaj na drugoj strani vrata ponašao se isto tako bešumno, kao da beše iznenađen. Držali smo kvaku dosta dugo. Zatim mi odskoči u ruci — puštena polako, a slab šum posvedoči da onaj odlazi. Još neko vreme stajao sam osluškujući, ali je vladala tišina.

3. GOSTI

Savih žurno učetvoro i stavih u džep Gibarijanove beleške. Priđoh polako ormanu i zavirih unutra — kombinezoni i odela behu zgužvani i gurnuti u jedan ugao, kao da neko tamo stajaše. Ispod gomile papira na podu virio je ugao koverta. Digoh ga. Bio je adresiran na moje ime. Naglo stisnuta grla pocepah koverat i moradoh se savladati da bih otvorio listić koji beše u njemu.

Svojim pravilnim, veoma sitnim, ali čitkim rukopisom Gibarijan je napisao:

Ann. Solar. Vol. 1. Aneks, takođe: Vot. Separat Mesendžera. O probl. F.; Ravincerov „Mali apokrif”.

To je bilo sve, ni reči više. Videlo se da je beleška pisana na brzinu. Da li je to bila neka važna vest? Kada ju je napisao? Pomislih da moram što pre poći u biblioteku. Ovaj aneks uz prvi solaristički godišnjak znao sam, to jest bilo mi je poznato da postoji, ali nikad ga nisam imao u ruci, jer je predstavljao čisto istorijsku vrednost. Međutim o nekom Ravinceru i o njegovom „Malom apokrifu” nikad nisam bio čak ni čuo.

Šta da radim?

Zadocnio sam već četvrt časa. Još jednom, već kod vrata, obuhvatih pogledom celu sobu. Tek sada primetih, uspravno pričvršćen uz zid, krevet na rasklapanje, jer ga je zaklanjala razvijena karta Solarisa. Iza karte je nešto visilo. Bio je to džepni magnetofon u futroli. Izvadih aparat, futrolu obesih na staro mesto, a magnetofon tutnuh u džep. Pogledah na brojčanik — gotovo cela traka bila je snimljena.