Solaris

Ćutanje. Zatim slab šušanj. Nekoliko zvektaja, vrlo jasnih, ko da je neko slagao metalna oruđa na metalnu podlogu. I odjednom se zapanjih. Razleže se serija sitnih koračića, kao od dečjeg trčanja: gusto, žurno prebiranje malih nožica. Sem… sem ako ih nije neko imitirao, neobično vešto, prstima na kakvoj praznoj kutiji koja dobro odzvanja.

„Doktore Sartorijuse!” zaurlah. „Otvarate ili ne?!”

Nikakvog odgovora, samo opet to detinje trčkanje i istovremeno nekoliko brzih, slabo čujnih, krupnih koraka, kao da je taj neko tamo išao na prstima. Ali ako je išao, onda nije mogao on istovremeno imitirati dečje korake? Uostalom, šta me se tiče! — pomislih i ne uzdržavajući bes koji poče da me obuzima, grmnuh:

„Doktore Sartorijuse! Nisam leteo šesnaest meseci da bi me ovde zakočile vaše komedije! Brojim do deset. Posle toga — izvaljujem vrata!”

Sumnjao sam da bih u tome uspeo.

Potisak gasnog pištolja nije previše jak, ali bio sam odlučio da izvršim svoju pretnju na bilo koji način, pa makar morao poći da tražim eksplozivne patrone, kojih sigurno nije nedostajalo u magacinu. Rekoh sebi da ne smem da popustim, to znači da ne mogu stalno da igram tim kartama koje mi situacija gura u šake, kartama obeleženim ludilom.

Razleže se zvuk kao da se neko s nekim rvao ili nešto gurao, zastor se na sredini razmače možda za pola metra, vitka senka pade na ploču ovih vrata od mat-stakla, koje kao da beše prevučeno injem, i pomalo promukli diskant progovori:

„Otvoriću, ali morate obećati da nećete ući unutra.”

„Pa zašto onda da otvarate?” grmnuh.

„Iziću ću k vama.”

„Dobro. Obećavam.”

Razleže se lak zvuk ključa okrenutog u bravi, zatim tamna silueta, koja je zaklanjala polovinu vrata, brižljivo ponovo navuče zastor — tamo su vršene neke komplikovane operacije — čuh lupkanje, kao kada se pomera drveni stočić, i najzad se svetla ploča odmače toliko da se Sartorijus provuče u hodnik. Stajao je preda mnom zaklanjajući svojim telom vrata. Bio je neobično visok, mršav, pod trikoom krem boje njegovo telo izgledalo je kao da se sastoji isključivo od kostiju. Vrat mu je bio omotan crnom maramom; preko ramena je imao prebačen savijen, nagoreo od reaktiva, zaštitni laboratorijski mantil. Previše usku glavu držao je nakrivljenu u stranu. Gotovo polovinu lica zaklanjala su mu povijena crna stakla, tako da mu nisam mogao videti oči. Imao je veliku donju vilicu, modrikaste usne i ogromne uši, nekako kao zamrznute, jer su takođe bile modrikaste. Bio je neobrijan. Sa pregiba visile su mu na petljicama protivzračne rukavice od crvene gume. Stajali smo tako jedan naspram drugog i gledali se s neprikrivanom netrpeljivošću. Ostaci Sartorijusove kose (izgledao je kao da se mašinicom sam šišao do kože) bili su olovne boje, a dlake na bradi — sasvim sede. Čelo opaljeno, kao u Snauta, ali opaljenost se završavala manje-više na polovini, vodoravnom linijom. Očevidno je na suncu stalno nosio ova stakla na očima.

„Izvolite”, reče najzad. Činilo mi se da ne čeka toliko da čuje šta ću mu ja reći, nego da s napregnutošću osluškuje ono što se dešava u sobi iza njega, stalno priljubljen leđima uz staklenu ploču. Dosta dugo nisam znao kako da progovorim, da ne lupim kakvu glupost.

„Zovem se Kelvin… morali ste čuti za mene”, počeh. „Ja sam, to jest… bio sam Gibarijanov saradnik…”

Njegovo mršavo lice, celo u uspravnim linijama — tako je morao izgledati Don Kihot — bilo je bezizražajno. Crnom, povijenom pločom upravljenih u mene naočara veoma mi je otežavao govor.

„Saznao sam da Gibarijan… nije više živ.” Snizih glas.

„Da. Molim?…”

To zazvuča nestrpljivo.

„Je li izvršio samoubistvo?… Ko je pronašao telo, vi ili Snaut?”

„Zašto se time obraćate meni? Zar vam doktor Snaut nije rekao?…”

„Hteo sam da čujem šta vi imate da kažete o tome…”

„Vi ste psiholog, doktore Kelvine?”

„Da. Zašto?”

„Naučnik?”

„Recimo. Kakve to ima veze?…”

„Pomislio sam da ste kriminalistički činovnik. Ili policajac. Sada je dva i četrdeset, a vi umesto da se trudite da uđete u poslove koji se obavljaju na Stanici, što bi najzad bilo razumljivo, pored ovog brutalnog pokušaja da prodrete u laboratoriju, ispitujete me kao da sam u najmanju ruku ja sumnjiv.”

„Vi jeste sumnjivi, doktore Sartorijuse!” rekoh prigušenim glasom. Hteo sam po svaku cenu da ga pogodim, zato dobacih besno: „I vi to odlično znate!”

„Ako ne povučete svoju izjavu i ne izvinite mi se, poslaću žalbu protov vas u radio-izveštaju, Kelvine!”

„Za šta imam da vam se izvinjavam? Zato što umesto da me primite, umesto pošteno da me uputite u ono što se ovde dešava, vi se zaključavate i barikadirate u laboratoriji?! Jeste li već potpuno izgubili razum?! Šta ste vi u stvari — naučnik ili bedna kukavica?! Recite? Možete li da mi odgovorite?!” Sam ne znam šta sam vikao, a on nije čak ni trepnuo. Niz bledu kožu punu pora klizile su mu graške znoja. Odjednom shvatih: uopšte me nije slušao! Obe ruke sakrio je iza sebe, svom snagom je pridržavao njima vrata koja se lako zatresoše, kao da ih je neko gurao s druge strane.