Solaris

Zatvorih oči. Osećao sam sitne, odmerene otkucaje njenog srca, a negde dalje, sporije, kucalo je moje. Rekvizit — pomislih. Ali nije mi ništa bilo čudno, čak ni moja ravnodušnost. Strah i očajanje bio sam već prevladao. Bio sam dalje, o, da, tako daleko još niko nije bio. Dotakoh usnama njen vrat, spustih se niže, na malo, glatko kao unutrašnjost školjke, udubljenje između tetiva. I tu je kucalo bilo. Podigoh se na lakat. Nikakvog jutarnjeg crvenila, nikakve mekoće svitanja, horizont je obuhvatao električnom svetlošću plavi požar, prvi zrak prodre kroz sobu kao pucanj, sve zaigra u refleksima, prelomiše se odrazi duginih boja u ogledalu, na bravama, na niklenim cevima, činilo se kao da svetlost udara u svaku ravnu površinu na koju naiđe, kao da je želela da se oslobodi, da razori tesnu prostoriju. Bilo je nemoguće da se gleda. Okrenuh se. Harine zenice behu se smanjile. Njene mrežnjače digoše se prema mome licu.

„Zar je već vreme za dan?” upita gluhim glasom. Beše to kao polusan, polujava.

„Ovde je uvek tako, draga.”

„A mi?”

„Šta mi?”

„Dugo ćemo biti ovde?”

Dođe mi da se nasmejem. Ali kad mi se nejasni glas ote iz grudi, ne beše sličan smehu.

„Mislim da ćemo ostati dosta dugo. Ti ne želiš?”

Njeni kapci se ne pomeriše. Pažljivo me je gledala. Da li je treptala? Nisam bio uveren. Pridigla je ćebe i na njenoj ruci se otkri mala, trouglasta belega.

„Zašto gledaš tako?”

„Zato što si lepa.”

Osmehnu se. Ali to beše samo učtivost, zahvala na komplimentu.

„Zaista? Jer gledaš kao da… kao da ja…”

„Šta?”

„Kao da nešto tražiš.”

„Šta pričaš!”

„Ne, kao da misliš da mi je nešto, ili da ti nešto nisam rekla.”

„Koješta!”

„A kad se tako braniš, onda je sigurno tako. Ali kako hoćeš.”

Iza usplamtelih prozora rađala se mrtva, plava žega. Zaklanjajući oči rukom, potražih naočare. Behu na stolu. Klekoh na krevetu, stavih naočare i ugledah Harinu sliku u ogledalu. Nešto je očekivala. Kada opet legoh pored nje, osmehnu se.

„A za mene?”

Odjednom shvatih.

„Naočare?”

Ustadoh i počeh da preturam po ladicama, po stočiću, ispod prozora. Nađoh dva para, ali oba previše velika. Pružih joj. Isprobavala je jedne i druge. Spadale su joj na polovinu nosa.

Uz otegnutu škripu počeše da se spuštaju kapci na prozore. Samo trenutak i unutar Stanice, koja se kao puž uvukla u svoju koru, zavlada noć. Pipajući skinuh stakla s Harina lica i zajedno sa svojima stavih ih pod krevet.

„Šta ćemo raditi?” upita.

„Ono što se radi noću: spavati.”

„Kris?”

„Molim?”

„Hoćeš da ti načinim novi oblog?”

„Ne, ne treba. Ne treba… draga.”

Kada to rekoh, sam nisam bio svestan da li se pravim, ali odjednom u tami obuhvatih naslepo njena vitka leđa i osećajući njihovo drhtanje, poverovah u nju. Uostalom, ne znam. Učini mi se odjednom da ja varam nju, a ne ona mene, jer je ona samo ona.

Potom sam tonuo u san još nekoliko puta i uvek me je iz dremeža trzao grč, uzlupano srce se polako umirivalo, ja sam je privlačio k sebi, smrtno umoran, a ona je ispitivački doticala moje lice, čelo, vrlo oprezno, proveravajući da nemam groznicu. To je bila Hari. Druge, istinitije, nije moglo da bude.

Posle te misli nešto se promeni u meni. Prestah da se borim. Gotovo odmah zaspah.

Probudi me nežan dodir. Čelo mi je obavijala prijatna hladnoća. Ležao sam lica pokrivena nečim vlažnim i mekim, što se polako diglo, i ja se za gledah u Harino lice, nagnuto nada mnom. Obema rukama cedila je suvišnu vodu iz gaze u porculansku zdelu. Pored nje je stajala boca s tečnošću protiv opekotina. Hari mi se osmehnu.

„Kako spavaš!” reče i stavljajući mi ponovo gazu upita: „Boli?”

„Ne.”

Nabrah čelo. Zaista, opekotine me više nisu mučile. Hari je sedela na ivici kreveta, ogrnuta mekim kupaćim ogrtačem, belim s narandžastim prugama, crna kosa joj se rasula po okovratniku. Rukave je podvila visoko da lakata, da joj ne bi smetali. Osećao sam neverovatnu glad, valjda punih dvadeset časova nisam bio uzeo ništa u usta. Kad Hari završi ukazivanje nege mome licu, ustadoh. Pogled mi odjednom pade na dve uporedo smeštene sasvim iste bele haljine s crvenim dugmetima, na prvu koju sam joj pomogao da skine, praveći na njoj izrez, i drugu, u kojoj je stigla juče. Ovoga puta ona je sama rasparala šav makazicama. Rekla je da se rajsferšlus sigurno pokvario.