Solaris

Pođosmo potom u malu operacionu salu pored radio-stanice; imao sam jedan plan. Rekao sam joj da hoću za svaki slučaj da je pregledam, postavio sam je da sedne u fotelju na rasklapanje i izvadio iz sterilizatora špric i igle. Znao sam gde se šta nalazi, gotovo napamet, tako smo bili izmuštrani u kopiji Stanice na Zemlji u kojoj smo vežbali. Uzeh kap krvi iz njenog prsta, načinih razmaz, sasuših ga u ekshaustoru i opraših ga jonima srebra u visokoj praznini.

Poslovnost kojom sam ovo činio delovala je umirujuće na Hari koja je počivajući na jastucima rastavljene fotelje gledala operacionu salu pretrpanu različitim aparatima.

Tišinu prekide isprekidano zujanje unutrašnjeg telefona. Podigoh slušalicu.

„Kelvin”, rekoh. Nisam skidao oka s Hari, koja je od izvesnog vremena bila apatična, kao da su je iscrpli doživljaji poslednjih časova.

„Nalaziš se u operacionoj? Najzad!” čuh kao uzdah olakšanja.

Govorio je Snaut. Čekao sam sa slušalicom pritisnutom na uho.

„Imaš „gosta”, je li?”

„Da.”

„I zauzet si?”

„Da.”

„Vršiš pregled, hm?”

„A zašto? Hteo bi da odigramu partiju šaha?”

„Pusti, Kelvine. Sartorijus hoće da se vidi s tobom. To znači, s nama.”

„To je novost”, odgovorih iznenađeno. „A šta je s…” prekinuh i završih: „Da li je sam?”

„Nije. Loše sam se izrazio. On hoće da porazovara s nama. Povezaćemo se sva trojica vizofonom, samo ćemo ekrane zakloniti.”

„Ah, tako? Pa zašto nije telefonirao neposredno meni? Stidi se?”

„Tako nešto”, promrmlja nejasno Snaut. „I šta kažeš?”

„Treba da se dogovorimo? Reci mu, za sat, važi?”

„Važi.”

Video sam ga na ekranu, samo lice, ne veće od šake. Za trenutak obeležen lakim šumom struje, zagledao mi se ispitivački u oči.

Najzad reče malo kolebljivo:

„Kako živiš?”

„Podnošljivo. A kako ti?”

„Mislim malo gore od tebe. Da li bih mogao…”

„Hoćeš da dođeš k meni?” dosetih se.

Pogledah preko ramena na Hari. Nagnula je glavu preko jastuka, i ležala noge prebačene jedne preko druge, podbacujući pokretom nesvesne dosade srebrnu kuglicu kojom se završavao lančić na naslonu fotelje.

„Ostavi to, čuješ? Ostavi, hej!” dolete do mene povišen Snautov glas. Ugledah na ekranu njegov profil. Ostatak nisam čuo, zaklonio je rukom mikrofon, ali sam video njegova usta koja su se pomerala.

„Ne, ne mogu da dođem. Možda kasnije. Znači, za jedan sat”, reče brzo i ugasi ekran. Obesih slušalicu.

„Ko je to bio?” upita Hari ravnodušno.

„Jedan odavde. Snaut. Kibernetičar. Ne znaš ga.”

„Hoće li ovo još dugo trajati?”

„A šta, dosadno ti je?” upitah. Ubacih prvi iz serije preparata u kasetu neutrinskog mikroskopa i redom pritisnuh obojene kuglice prekidača. Polja sila potmulo počeše da buče.

„Mnogo razonode ovde nema i ako ti moje skromno društvo nije dovoljno, biće loše”, govorio sam produžavajući rasejano pauze između reči, dok sam istovremeno oberučke stezao veliku, crnu glavicu u kojoj je svetleo okular mikroskopa, zatim sam prislonio oči uz meku gumenu školjku. Hari je rekla nešto što do mene ne stiže. Video sam odozgo, u okomitoj skraćenosti, ogromnu pustinju, oblivenu srebrnim bleskom. Na njoj su ležale okružene nejasnom maglicom, kao popucale i izvetrele, pljosnate stenovite okrugle građevine. Bila su to crvena zrnca. Izoštrih sliku i ne odvajajući oči od okulara kao da sam plovio sve dublje u srebrnasto bleštavo polje viđenja. Istovremeno sam levom rukom okretao regulacionu ručicu stočića, a kada se krvno zrnce, koje je ležalo usamljeno kao eratični kamen, nađe na raskrsnici crnih končića, pojačah povećanje. Objektiv je prividno jurio na izobličeni, u sredini upali eritrocit, koji je izgledao već samo kao venac kamenog kratera s crnim, oštrim senkama u udubljenjima prstenastog ruba. Taj rub, načičkan kristalizovanim naletima srebrnih jona, pobegao mi je izvan granice mikroskopskog polja. Pojavili su se mutni, kao viđeni kroz opalizujuću vodu, obrisi polustopljenih, iskrivljenih lanaca belančevine. Imajući na crnoj raskrsnici jedno učvorenje belančevinskih ruševina, polako sam gurao pokretač povećanja dalje, stalno dalje, svakog trenutka trebalo je da se pokaže kraj toga puta u dubinu, spljoštena senka jednog molekula ispunjavala je celu sliku, evo je, raščistila se od magle!

Ništa se ipak nije desilo. Trebalo je da vidim drhtave sumaglice atoma, poput pihtijaste tresulje, ali nije ih bilo. Ekran je bleštao devičanskom srebrnom bojom. Gurnuh pokretač do kraja. Zujanje se gnevno pojača, ali ni dalje ništa ne videh. Ponovljeno zujanje bilo je signal upozorenja da je aparatura preopterećena. Pogledah još jednom u srebrnu pustoš i isključih struju.

Skrenuh pogled na Hari. Upravo je otvarala usta da zevne, što je vešto pretvorila u osmeh.

„Kako stoji sa mnom?” upita.

„Odlično”, rekoh. „Mislim da… ne može biti bolje.”