Srce zime

Sačekavši da njih dvojica uđu u Zeramovu radnju, Rand otrese nekoliko masnih mrvica s rukavica i ode da potraži Ninaevu i Lana. Našao ih je pre nego što je daleko odmakao niz zakrivljenu ulicu, tako da nije izgubio s vidika obućarsku radnju. Voskarska radnja koju je primetio kao zgodan način da se siđe s krovova bila je malčice iza njega, a uličica je išla pored. Pred njim je uzana ulica zavijala na drugu stranu. Ne više od pedeset koraka odatle bila je osmatračnica s uličnim stražarom na vrhu, ali jedna druga trospratnica - ona sa stolarskom radnjom, koja je delila onu uličicu sa svećarom - zaklanjala je krovove od njegovog pogleda.

„Šestoro ijudi je prepoznalo Torvala i Gedvina“, kaza Lan, „ali nikoga od ostalih.“ Govorio je tiho, mada ih niko od prolaznika nije ozbiljnije pogledao. I najkraći mogući pogled na dva muškarca s mačevima pod plaštovima bio je sasvim dovoljan da svi malčice ubrzaju hod.

„Kasapin niz ulicu kaže da ta dvojica kupuju od njega“, dodade Ninaeva, „ali uvek samo koliko njima treba.“ Pogledala je Lana ispod oka, kao da je njeno otkriće bilo pravi dokaz.

„Video sam ih“, reče Rand. „Sada su unutra. Ninaeva, možeš li da podigneš Lana i mene do onog krova iz uličice iza zgrade?“

Ninaeva namršteno pogleda Zeramovu zgradu, trljajući jednom rukom opasač oko struka. „Mogla bih jednog po jednog“, naposletku kaza. „Ali to bi utrošilo više od pola zalihe u Zdencu. Neću moći da vas spustim.“

„Dovoljno je da nas podigneš“, odgovori joj Rand. „Otići ćemo odatle preko krovova, i spustiti se na kaldrmu tamo pored voskara.“

Ona se, naravno, bunila dok su išli prema obućarevoj radnji. Ninaeva se uvek bunila protiv svega što ona nije smislila. „Zar da vas samo dignem na krov i čekam?“, gunđala je mršteći se i levo i desno tako strašno da je više ljudi bežalo od nje nego od ove dvojice, bez obzira na njihove mačeve. Isturila je šaku ispod plašta da pokaže narukvicu s bledocrvenim kamičcima. „Ovo može da me pokrije oklopom boljim od svakog čelika. Ne bih ni osetila udarac mačem. Mislila sam da ću ići s vama.“

„I šta ćeš da radiš?“, Rand je tiho upita. „Da ih držiš pomoću Moći dok ih mi ubijamo? Da ih sama ubiješ?“ Ona se namršti i spusti pogled na kaldrmu.

Hodajući iza Zeramove radnje, Rand zastade ispred jedne niske kuće i osvrnu se oko sebe što je bezazlenije umeo. Nigde na vidiku nije bilo ulične straže, ali kada je munuo Ninaevu u uličicu, bio je veoma brz. Nije video ni da je straža pratila Rohajda.

„Veoma si tiha“, primeti Lan iza njih dvoje. Ona načini još tri brza koraka pre no što odgovori, ne usporavajući niti se osvrćući. „Ranije nisam razmišljala“, tiho kaza. »Na ovo sam gledala kao na pustolovinu, na suočavanje s Prijateljima Mraka, odmetnutim Aša’manima, ali vi idete tamo da ih pogubite. Ako budete mogli, pobićete ih i pre nego što shvate da ste tu, zar ne?“

Rand se osvrnu i pogleda Lana preko ramena, ali stariji čovek samo odmahnu glavom, jednako zbunjen. Naravno da će ih pobiti bez upozorenja, samo ako mogu. Nije to dvoboj, već pogubljenje, kao što je lepo rekla. Bar se Rand nadao da će tako biti.

Uličica iza zgrada bila je malo šira od one koja je vodila na ulicu, a kamenom prošarana zemlja bila je izrovana tragovima taljiga za odnošenje smeća, tog jutra proguranih ovom uličicom. Svuda oko njih dizali su se slepi kameni zidovi. Niko nije hteo da ima prozor koji gleda na taljige sa smećem.

Ninaeva stade i zagleda se u Zeramovu zgradu, pa odjednom uzdahnu. „ Ako možete, ubijte ih na spavaju“, kaza vrlo tiho za tako strašne reči.

Nešto nevidljivo čvrsto zgrabi Randa ispod pazuha i lagano ga diže u vazduh. Lebdeo je sve više, sve dok nije stigao do ruba strehe. Nevidljive stege nestadoše i čizme mu padoše na kosi krov, malo klizajući po mokroj sivoj šindri. On čučnu i pođe napred na sve četiri. Nekoliko trenutaka kasnije i Land dolebde na krov. I Zaštitnik čučnu, pa se zagleda u uličicu ispod njih.

„Otišla je“, naposletku kaza. Okrenu se da pogleda Randa, pa pokaza. „Eno kuda ćemo ući.“

Bio je to trap pri vrhu krova, s metalnim porubom da se voda ne bi slivala u tavan kada se podigne poklopac. Rand se spusti u prašnjavi otvor, slabašno osvetljen svetlošću odozdo. Na trenutak je visio držeći se rukama za rub, pa se pustio i pao poslednjih nekoliko stopa. Ako se izuzmu jedan tronožac i otvoren kovčeg, duga prostorija je bila prazna baš kao unutrašnjost toga sanduka. Izgleda da je Zeram prestao da skladišti stvari na tavanu kada je njegova žena počela da prima stanare.

Tiho koračajući, njih dvojica počeše da pretražuju pod sve dok ne nađoše još jedan, samo veći poklopac. Lan opipa bronzane šarke i prošapta da su suve, ali ne i zarđale. Rand isuka mač i klimnu, a Lan naglo diže trap.