Srce zime

Rand nije znao šta će ga dočekati kada je skočio kroz otvor, služeći se jednom rukom da ublaži pad. Dočekao se lagano u prostoriji koja je, sudeći po ormarima i kredencima naguranim uza zidove, sanducima naslaganim jedan na drugi i stolovima sa stolicama podignutim na njih preuzela ulogu tavana. Ali ni najmanje nije očekivao da će zateći dva leša, koji kao da su dovučeni u to skladište i bačeni na pod. Crna otekla i naduvena lica bila su neprepoznatljiva, ali na nižem se videla srebrna ukosnica s krupnim crvenim kamenom.

Bešumno doskočivši s tavana, Lan pogleda leševe i izvi jednu obrvu. To je bilo sve. Njega nikada ništa nije moglo da iznenadi.

„Fejn je ovde“, prošapta Rand. Kao da je to ime bilo okidač, dve rane u njegovom boku zabuktaše - starija kao ledeni disk, a svežija kao ognjena prečaga preko njega. „On je poslao pismo.“

Lan mačem pokaza prema poklopcu, ali Rand odmahnu glavom. Hteo je da sopstvenim rukama ubije odmetnike, ali sada kada su Torval i Gedvin mrtvi - a skoro sigurno i Kismen; onaj trgovac u Zlatnom točku pomenuo je natekli leš - sada je shvatio da zapravo nimalo ne mari ko ih je ubio, samo da su mrtvi. Neće biti bitno ako neki stranac dokrajči Dašivu. Fejn je nešto drugo. Fejn je doveo Troloke u Dve Reke i naneo mu drugu ranu koja neće da se zaceli. Ako mu je Fejn nadohvat ruke, Rand nema namere da dopusti da ovaj utekne. Pokaza Lanu da urade isto što i u tavanu, pa stade ispred vrata držeći mač obema rukama. Kada Lan otvori vrata, on ulete u jednu veliku osvetljenu prostoriju; krevet s baldhinom beše gurnut uza suprotni zid, a u malom kaminu je pucketala vatra.

Spasla ga je samo njegova brzina. Treptaj pokreta primećen krajičkom oka, nešto cimnu plašt koji se vijorio za njim i on se nezgodno okrenu da odbije udarce zakrivljenim bodežom. Svaki pokret iziskivao je napor volje. Rane u boku više ga nisu pekle - grizle su ga kao da se rastopljeno gvožđe i sama duša leda bore da ga raspore. Lijus Terin je urlao. Rand je od tih suludih bolova jedva bio u stanju da razmišlja.

„Rekao sam ti da je on moj!“, vrisnu koščati čovek, uzmičući da izbegne Randove udarce. Lica zgrčenog od besa, zbog krupnog nosa i klempavih ušiju ličio je na nešto izmišljeno da plaši decu, ali u očima mu se videlo da je ubica. Iskeženih zuba, izgledao je kao divlja krvoločna lasica. Besna lasica spremna da skoči i na leoparda. S tim bodežom, mogao je da pobije koliko god hoće leoparda. „Moj!“, vrisnu Padan Fejn, ponovo uzmičući kada Lan ulete u sobu. „Ubij ružnog!“

Tek kad se Lan okrenu od Fejna, Rand shvati da je u prostoriji još neko, visoki bledi čovek koji skoro željno napade Zaštitnika sečivom na sečivo. Lice Torama Rijatina bilo je upalo, ali plesao je ples mačeva skladno kao majstor sečiva, što je i bio. Lan ga dočeka jednakim skladom pokreta i njih dvojica zaplesaše igru čelika i smrti.

Premda se Rand iznenadio što u Far Madingu vidi čoveka koji je nekada pokušao da prigrabi presto Kairhijena, a sada je odeven u iznošeni kaput, nije skidao pogled s Fejna niti spuštao mač uperen prema nekadašnjem kotlaru. Moiraina ga je davno nazvala gorim od Prijatelja Mraka. Rand napade Fejna i zatetura se od zaslepljujućeg bola u boku. Nije obraćao pažnju na bat čizama i zveket čelika o čelik iza njega, baš kao ni na ječanje Lijusa Terina u njegovoj glavi. Fejn je poskakivao i skakutao, pokušavajući da se približi dovoljno da zada udarac tim bodežom koji je načinio neisceljiv zasek u Randovom boku, tiho psujući dok je bežao od Randovog sečiva. Odjednom se okrenu i pobeže prema zadnjem delu kuće.

Muke koje su kidale Randa izbledeše u potmuli bol kada Fejn pobeže iz sobe, ali on svejedno oprezno pođe za njim. Međutim, kada dođe do dovratka, vide da Fejn ne pokušava da se sakrije. Stajao je sa zakrivljenim bodežom u ruci i čekao ga kod stepeništa koje je vodilo dole. Veliki rubin u jabuci zablista na svetlosti svetiljki poređanih na stolovima po toj prostoriji bez prozora. Čim Rand zakorači u nju, oganj i led podivljaše u njegovom boku tako da mu srce preskoči. Silnim naporom nesalomive volje jedva se suzdržao da ne padne. Taj napor nije bio ništa naspram truda koji je uložio da načini korak dalje, ali načinio ga je - pa još jedan.

„Hoću da zna ko ga ubija“, cvileo je Fejn. Gledao je pravo u Randa, ali kao da je razgovarao sam sa sobom. „Hoću da zna! Ali ako bude mrtav, prestaće da mi opseda snove. Da. Tada će prestati.“ Nasmeši se i diže slobodnu ruku.

Torval i Gedvin se popeše uz stepenište plaštova prebačenih preko ruku.

„Kažem ti da nećemo ni da mu priđemo dok ne saznamo gde su ostali“, procedi Gedvin. „M’Hejl će nas pobiti ako...“

I ne razmišljajući, Rand izvrnu zglobove u rasecanje vetra nakon čega odmah usledi otvaranje lepeze.

Pričine oživelih mrtvaca nestadoše, a Fejn uz vrisak odskoči dok mu je krv lila niz obraz. Odjednom naheri glavu kao da nešto osluškuje, pa trenutak kasnije - bezumno zaurlavši na Randa - pobeže niz stepenište.