Zenica sveta

Lan je stao pored dela drvene ograde u visini glave, i ona se uopšte nije razlikovala od bilo koje druge. Gurao je sečivo svog noža između dve daske. Odjednom, zagunđao je zadovoljno, gurnuo, i deo ograde se zanjihao kao kapija. U stvari, i bila je kapija, shvatio je Rand, mada zamišljena da se otvara samo sa unutrašnje strane. Metalna reza koju je Lan podigao svojim bodežom pokazivala je to.

Moiraina je odmah prošla kroz nju vodeći Aldieb iza sebe. Lan je pokazao ostalima da je slede i ušao poslednji, zatvorivši kapiju za sobom.

Prešavši na drugu stranu ograde, Rand se našao u dvorištu za konje neke gostionice. Glasna buka i zveket čuli su se iz kuhinje koja je bila u zgradi, ali ono što ga je zapanjilo bila je veličina krčme: bila je dvostruko veća od gostionice Kod Vinskog izvora a, sem toga, bila je četiri sprata visoka. Kroz više od polovine prozora videla se svetlost u sumraku koji je postajao sve dublji. Čudio se kakav je to grad bio u kome je moglo da bude toliko stranaca istovremeno.

Čim su zašli malo dalje u dvorište, trojica ljudi u prljavim platnenim keceljama pojavili su se na širokom zasvođenom ulazu u ogromnu štalu. Jedan od njih, žilav i jedini bez vile u šakama, pošao je prema njima mašući rukama.

„Čekajte! Čekajte! Ne možete da ulazite tuda! Morate da idete ispred!“, doviknu im.

Lanova ruka ponovo je krenula ka torbici s novcem, ali u tom trenutku još jedan čovek, širok kao gazda al’Ver, izleteo je iz gostionice. Pramenovi kose koji su ostali iznad njegovih ušiju i njegova blistavo bela kecelja bili su jasan znak da je on gostioničar.

„U redu je, Muč“, reče pridošlica. „U redu je. Ovi ljudi su gosti koje sam očekivao. Pobrini se sada za njihove konje. I to dobro.“

Muč natmureno pozdravi, a onda mahnu dvojici svojih drugova da mu pomognu. Rand i ostali skinuli su užurbano svoje bisage i ćebad s konja dok se gostioničar okrenuo Moiraini. Naklonio joj se duboko i progovorio sa iskrenim osmehom.

„Dobro došli, gazdarice Alis, dobro došli. Dobro je što vas ponovo vidim, i vas i gazda Andru. Vrlo dobro. Nedostajao mi je razgovor sa vama. Dabome da jeste. Moram reći da sam bio zabrinut. To što ste išli na selo i sve to. Pa, mislim, u ovakvim vremenima, kada je vetar poludeo i vukovi zavijaju odmah ispod zidova noću.“

Odjednom, lupio je obema šakama po svom okruglom trbuhu i zatresao glavu. „Eto mene, brbljam umesto da vas uvedem unutra. Uđite, uđite. Potrebni su vam vrući obroci i topli kreveti. A najbolji u Baerlonu su ovde. Zaista najbolji.“

„I vrele kupke, takođe. Zar ne, gazda Fič?“, upitala je Moiraina, a Egvena je rekla grozničavo za njome: „Oh, da.“

„Kupke?“, reče gostioničar. „Ma, jednostavno najbolje i najvrelije u Baerlonu. Uđite. Dobro došli u gostionicu Jelen i lav. Dobro došli u Baerlon.“

14 Jelen i lav

Unutrašnjost gostionice bila je još bučnija no što se to moglo naslutiti. Družina iz Emondovog Polja sledila je gazda Fiča kroz zadnja vrata. Uskoro su morali da se provlače kroz potok ljudi i žena u dugim keceljama, koji su nosili visoko podignute poslužavnike sa hranom i pićem. Poslužitelji bi promrmljali brzo izvinjenje kada bi se našli nekome na putu, ali ne bi nimalo usporili. Jedan od ljudi dobio je užurbana naređenja od gazda Fiča i nestao trčeći.

„Gostionica je skoro puna, bojim se“, reče gostioničar Moiraini. „Skoro do krovnih greda. Isto je sa svakom gostionicom u gradu. Kakvu smo zimu imali... Pa, čim se raščistilo dovoljno da siđu s planina, preplavili su nas — da, to je prava reč — preplavljeni smo ljudima iz rudnika i topionica. A svi pričaju najužasnije moguće priče. O vukovima i još gore. One priče koje ljudi pričaju kada su čitave zime stešnjeni. Mislim da tamo gore uopšte niko nije ostao, toliko ih je sišlo u grad. Ali, ne bojte se. Možda je mala gužva, ali uradiću sve što je u mojoj moći za vas i gazda Andru. I vaše prijatelje, naravno.“ Pogledao je jednom ili dvaput radoznalo ka Randu i ostalima. Po njihovoj odeći, izuzimajući Toma, moglo se zaključiti da su došli sa sela, a i Tomov plašt zabavljača činio ga je takođe čudnim saputnikom za „gazdaricu Alis“ i „gazda Andru“. „Učiniću sve što je u mojoj moći, možete biti sigurni u to.“

Rand je gledao zapanjeno u gužvu i pokušavao da izbegne da bude pregažen, mada to zaista nije moglo da se desi. Stalno je mislio kako su gostionicu Kod Vinskog izvora vodili samo gazda al’Ver i njegova žena, ponekad uz malu pomoć svojih kćeri.

Met i Perin krivili su radoznalo vratove prema trpezariji, iz koje su dopirali talasi smeha, pevanja i radosnih uzvika kad god bi se široka vrata na kraju hodnika otvorila. Mrmljajući nešto o pronalaženju vesti, Zaštitnik je nestao sumorno kroz ta vrata koja su se stalno otvarala i izgubio se u talasu dobrog raspoloženja.

Rand je želeo da pođe za njim, ali još više je želeo da se okupa. Prijali bi mu ljudi i smeh i odmah, ali trpezarija bi više cenila njegovo prisustvo ako bude bio čist. Met i Perin mislili su očigledno isto. Met se krišom češao.