Zenica sveta

„Video sam ogrtač. Hoćeš li da izvodiš?“

„Samo malo“, pobuni se Met. „Kako to da ja pričam Tomove priče? Jeste li svi...“

„Samo ih ne pričaš dobro koliko Tom“, presekao ga je Rand brzo, a Perin je uskočio: „Stalno dodaješ stvari, pokušavaš da ih ulepšaš, ali nikako ti ne uspeva.“

„A i stalno mešaš događaje“, dodade Rand. „Bolje ostavi to Tomu.“

Svi su pričali tako brzo da se Ara zapiljio u njih otvorenih usta. I Met je gledao zapanjeno, kao da su svi ostali iznenada poludeli. Rand nije znao kako da ga ućutka, a da ne skoči na njega.

Vrata su se bučno otvorila i ušao je Lan unutra, sa smeđim plastom prebačenim preko ramena, zajedno s daškom hladnijeg vazduha koji je maglu učinio još gušćom.

„Pa“, reče Zaštitnik trljajući ruke, „ovo sam čekao.“

Ara je podigao vedro, ali Lan je odmahnuo: „Ne, sam ću se postarati za to.“ Prebacivši plašt preko jedne od stolica, izgurao je poslužitelja iz sobe, uprkos njegovom protivljenju, i odlučno zatvorio vrata za njim. Čekao je tu trenutak, načuljenih ušiju, a onda se okrenu ka ostalima. Glas mu je bio kao od kamena, a pogled je probadao Meta. „Dobro što sam se vratio sada, seljačiću. Zar ne slušaš Šta ti se kaže?“

„Nisam ništa uradio“, pobuni se Met. „Samo sam hteo da mu ispričam za Troloke, ne za...“ Ućutao je i ustuknuo pred Zaštitnikovim pogledom, skupivši se u kadi.

„Ne pričaj o Trolocima“, reče Lan sumorno. „Nemoj čak ni da misliš o Trolocima.“ Uz gnevno gunđanje počeo je da puni kadu. „Krv i pepeo, bolje bi ti bilo da zapamtiš. Mračni ima i oči i uši tamo gde se najmanje nadaš. A ako Deca Svetla čuju da te Troloci jure, učiniće sve da te se dočepaju. Za njih, to je kao da si Prijatelj Mraka. Možda nisi na to navikao, ali dok ne stignemo tamo kuda smo pošli, suzdrži se od poveravanja, sem ukoliko ti gazdarica Alis ili ja ne kažemo drukčije.“ Na njegovo naglašavanje imena koje je Moiraina koristila, Met se trgnu.

„Ima nešto što taj čovek nije hteo da nam kaže“, reče Rand. „Nešto za Šta je mislio da predstavlja nevolju, ali nije hteo da kaže Šta je u pitanju.“

„Verovatno Deca“, reče Lan, sipajući još vrele vode u kadu. „Većina ljudi ih smatra nevoljom. Neki ne, doduše, a on vas ne zna dovoljno da bi rizikovao. Sve što je znao jeste da ste mogli odmah da otrčite do Belih plaštova.“

Rand odmahnu glavom; ovo mesto se već činilo gore no što je Tarenska Skela ikada mogla biti.

„Rekao je da su Troloci viđeni u... Saldeji, zar ne?“, reče Perin. Lan je uz tresak bacio prazno vedro na pod. „Vi baš hoćete da pričate o tome, zar ne? Uvek ima Troloka u Krajinama, kovaču. Ti samo imaj na umu da želimo da privučemo pažnju koliko i miš u polju. Usredsredi se na to. Moiraina želi da svi stignete do Tar Valona živi. I ako je to moguće — učiniću tako, ali ako joj zbog vas bilo Šta bude...“

Ostatak njihovog kupanja, a potom i oblačenja, protekao je u tišini.

Kada su napustili kupaonicu, Moiraina je stajala na kraju hodnika s vitkom devojkom, ne mnogo višom od sebe. Rand je barem mislio da je u pitanju devojka, iako je njena tamna kosa bila kratko ošišana i nosila je mušku košulju i pantalone. Moiraina je rekla nešto i devojka je pogledala muškarce oštro, a onda klimnula Moiraini i žurno otišla.

„Pa, sad“, reče Moiraina kada se približila, „sigurna sam da ste svi ogladneli od kupanja. Gazda Fič nam je ustupio odvojenu sobu za ručavanje.“ Pričala je o nevažnim stvarima dok ih je vodila, o njihovim sobama, gužvi u gradu i kako se gostioničar nada da će Tom nastupiti u trpezariji uz malo muzike i s pričom. Nije ni pomenula devojku, ako je to uopšte i bila devojka.

U njihovoj sobi za ručavanje nalazio se izglačan hrastov sto sa tucetom stolica oko njega i debeo ćilim na podu. Kada su ušli, Egvena je prestala da greje ruke pred kaminom u kome je pucketala vatra. Njena kosa u talasima presijavala joj se na ramenima. Rand je imao kada da razmišlja tokom duge tišine u odaji za kupanje. Lanove stalne primedbe da ne veruju nikom, a pogotovu Arin strah da veruje njima naterali su ga da pomisli kako su zaista bili usamljeni. Činilo se kao da ne mogu da veruju nikome sem sebi samima, a još uvek nije bio baš siguran koliko mogu verovati Moiraini ili Lanu. Samo sebi. A Egvena je još uvek bila Egvena. Moiraina je rekla da bi joj se to dogodilo u svakom slučaju, to dodirivanje Istinskog izvora. Nije mogla na to da utiče, a to je značilo da nije bila njena krivica. A ona je još uvek Egvena.

Otvorio je usta da se izvini, ali Egvena se ukočila i okrenula mu leđa pre no što je mogao da izgovori i reč. Gledajući mrko njena leđa, progutao je ono što je nameravao da kaže. Dobro, onda. Ako hoće da bude tako, ja tu ništa ne mogu, prođe mu kroz glavu ljutito.

Gazda Fič tada ulete unutra, sa četiri žene u belim keceljama dugim koliko i njegova. Jedna je nosila poslužavnik sa tri pečena pileta, dok su ostale nosile srebrni pribor za jelo, zemljane posude i pokrivene činije. Žene su počele smesta da postavljaju sto, dok se gostioničar naklonio Moiraini.