Bodež snova

AKO BUDEMO SLUŠALE, MOŽDA ĆEMO SAZNATI NEŠTO VIŠE, odgovori Selukija. Tuon je ošinu pogledom, ali žena je na licu imala tako nevin izraz da Tuon nije mogla dugo da se mršti. Zasmeja se – tiho, da Igračka ne bi shvatio koliko mu je blizu – a Selukija joj se pridruži. Tiho.

Ali Igračka ipak zaćuta, a Talmanes se izgleda zadovolji time. Dalje su jahali u potpunoj tišini, ako se izuzmu šumski zvukovi – pevanje ptica i čavrljanje čudnih crnorepih veverica na granama. Tuon je pogledom tražila znamenja, ali ništa joj se nije ukazivalo. Ptice jarkog perja letele su među drvečem. Jednom su ugledali krdo od jedno pedesetak grla visoke i vitke stoke veoma dugih rogova koji su štrcali skoro pravo u stranu. Životinje su ih čule kako prilaze i okrenule se prema njima. Jedan bik je zabacio glavu i počeo da kopa zemlju nogom. Igračka i Talmanes pažljivo su ih poveli oko krda, držeći se podalje od njega. Osvrnula se. Crvenruke – zašto li se tako zovu? Moraće da pita Igračku. Crvenruke su vodile tovarne konje, ali Gorderan je digao svoj samostrel, dok su ostali nategnuli lukove. Dakle, ta stoka je opasna. Ima vrlo malo znamenja u vezi sa stokom, i osetila je olakšanje kada se krdo izgubilo u daljini iza njih. Nije prešla toliki put da bi je ubila krava. Ili da bi gledala kako ubija Igračku.

Nakon izvesnog vremena, Tom i Aludra priteraše konje pored nje. Žena je jednom pogleda, pa onda nastavi da gleda pravo napred. Tarabonkino lice, uokvireno onim pletenicama ukrašenim jarkim đinđuvama, uvek je bilo kao drveno kada bi pogledala nju ili Selukiju, tako da je bilo očigledno kako je ona jedna od onih što odbijaju da prihvate Povratak. Gledala je Igračku i delovala... zadovoljno. Možda kao da joj je nešto potvrđeno. Zašto li ju je Igračka poveo? Začelo ne zbog njenog vatrometa. Jeste da je lep, ali ne može ni da se uporedi s nebeskim svetlima koje izvodi makar napola uvežbana damane.

Tom Merilin joj je daleko zanimljiviji. Sedokosi starac je očigledno iskusna uhoda. Ko li ga je poslao u Ebou Dar? Najočiglednija mogućnost jeste – Bela kula. On provodi veoma malo vremena u blizini one tri koje sebe nazivaju Aes Sedai, ali dobra uhoda se ne bi na taj način razotkrila. Muči je njegovo prisustvo. Sve dok i poslednja Aes Sedai ne bude na povocu, valja se paziti Bele kule. Uprkos svemu, povremeno je i dalje muče misli da je Igračka nekako deo spletaka Bele kule. To je nemoguće, ako Aes Sedai nisu sveznajuće, ali ponekad ipak pomišlja na to.

„Čudna je to slučajnost, zar ne, gazda Meriline?" zapodenu ona razgovor. „To što smo susreli deo Igračkine vojske usred altarske šume.“

On zagladi duge brkove presavijenim prstom, ne uspevajući da sakrije mali smešak. „On je ta’veren, moja gospo, a nikad se ne zna šta sve može da se desi u njihovoj blizini. Uvek je... zanimljivo... kada čovek putuje s jednim od njih. Met ima običaj da nalazi ono što mu je potrebno kada mu je potrebno. Ponekad i pre nego što zna da mu je to potrebno.“

Ona ga zgranuto pogleda, ali izgleda da je bio ozbiljan. „Vezan je za Šaru?“ Tako bi se ta reč prevela. „A šta bi to trebalo da znači?“

Starčeve plave oči zabezeknuto se razrogačiše. „Ne znaš? Ali kaže se da je Artur Hokving bio najsnažniji ta’veren kojeg je iko ikada video – možda čak i jednako snažan kao Rand al’Tor. Pomislio bih da bi ti... Pa, ako ne znaš, onda ne znaš. Ta’vereni su ljudi oko kojih se Šara prilagođava, ljudi koje je upravo Šara izatkala kako bi održavala pravi smer tkanja, a možda i da bi se ispravile mane koje su se potajno javile u tkanju. Neka od Aes Sedai bi to mogla da objasni bolje od mene.“ Kao da bi ona razgovarala s marat’damane – ili još gore od toga, sa odbeglom damane.

„Hvala ti“, ljubazno mu zahvali. „Mislim da sam dovoljno čula.“ Ta’veren. Besmisleno. Ti ljudi i njihova beskrajna sujeverja! Jedna smeđa ptičica, začelo zeba, izlete iz krošnji jednog visokog hrasta i načini tri kruga iznad Igračkine glave, leteći sleva udesno, pre nego što odlete dalje. Našla je znamenje koje je tražila. Budi blizu Igračke. Nije da je nameravala da radi ma šta drugo. Dala je svoju reč, igrajući igru kako je morala da se igra, a ona nikada u životu nije prekršila reč.

Nešto malo duže od sat vremena nakon što su krenuli, ispred njih se začu ptičji zov, a Selukija joj pokaza prvog stražara, čoveka šaka skupljenih oko usta i sa samostrelom, na debelim granama jednog hrasta široke krošnje.

Dakle, nije bila reč o ptici. Još ptičjih glasova najavljivalo je njihov dolazak, pa su ubrzo ujahali u uredan logor. Nigde nije bilo šatora, ali koplja su bila uredno složena, konji vezani između drveća, blizu ćebadi ljudi koji ih jašu, s jahaćim ili tovarnim sedlom svakom konju ispred glave. Njima neće biti potrebno mnogo da rasture logor i pođu. Logorske vatre bile su male i odavale malo dima.