Bodež snova

Noč je bila dovoljno hladna da se Perin malčice naježi svaki put kada povetarac dune, iako je nosio plašt postavljen krznom. Nabrekli oreol oko oštrog polumeseca nagoveštavao je da neće proći dugo pre nego što padne kiša. Od gustih oblaka što su lebdeli preko meseca bleda mesečina naizmenično je slabila pa jačala, slabila pa jačala – ali njegovim očima svejedno beše sasvim dovoljna. Sedeo je na Koraku odmah pri rubu šume i posmatrao četiri visoke vetrenjače od sivog kamena podignute na čistini povrh grebena i njihova bleda krila kako se na smenu belasaju i padaju u senku dok se okreću. Mašinerija u vetrenjačama glasno je ječala. On čisto sumnja da se Šaidoi u to dovoljno razumeju i da podmazuju zupčanike. Kameni akvedukt bio je kao neka tamna prečaga koja se pruža ka istoku nošena kamenim lukovima pored napuštenih imanja i ograđenih polja – Šaidoi su ih zasejali, ali prerano, pošto je napadalo toliko kiše – prema još jednom grebenu i jezeru iza njega. Malden je jedan greben zapadno odatle. On olabavi teški čekić provučen kroz petlju za pojasom. Malden i Faila. Za nekoliko sati, dodaće pedeset četvrti čvor na kožnu vrpcu u njegovom džepu.

Posegnu umom. Jesi li spremna, Snežna Zoro?, pomislio je. Jesi li blizu? Vukovi izbegavaju gradove, a pošto su lovačke družine Šaidoa preko dana u okolnoj šumi, od Maldena se drže još dalje nego što je uobičajeno.

Strpljenja, Mladi Biku, stiže odgovor, pomalo razdraženo. Mada, Snežna Zora je po prirodi lako razdražljiv, mužjak pun ožiljaka i poprilične starosti za vuka, koji je jednom potpuno sam ubio leoparda. Te stare povrede ne daju mu da dugo spava u jednom mahu. Rekao si za dva dana od sada. Bićemo tamo. Sada me pusti da spavam. Sutra moramo dobro da lovimo, pošto nećemo moći da lovimo prekosutra. Naravno, sve su to bile slike i mirisi umesto reči – „dva dana" bilo je sunce koje dvaput prelazi preko neba, a „lov" beše čopor koji trči s njuškama podignutim kako bi osetile miris jelena na povetarcu – ali Perinov um je te slike pretvarao u reči istoga trena kada bi ih video u glavi.

Strpljenje. Da. Što je brzo to je kuso. Ali sada, kada je tako blizu, teško je. Veoma teško.

Jedna prilika pojavi se iz tamnih vrata u podnožju najbliže vetrenjače i mahnu nad glavom aijelskim kopljem. Stenjanje ga je ubedilo da su vetrenjače i dalje napuštene – bile su kada su ih Device ranije izvidele, a niko tu buku ne bi trpeo duže nego što mora – ali svejedno je poslao Gaula i nekoliko Devica da se u to uvere.

„Hajdemo, Mišima“, reče i prikupi uzde. „Gotovo je.“ Ovako ili onako.

„Kako možeš bilo šta da razaznaš?“, promrmlja Seanšanin. Izbegavao je da pogleda Perina, čije zlatne oči sasvim sigurno blistaju u mraku. Taj čovek pun ožiljaka poskočio je kada je to prvi put video. Noćas se u njegovom mirisu nije osećalo da mu je bilo šta smešno. Osećala se napetost. On se osvrnu i tiho doviknu: „Poterajte taljige napred. Brzo. Brzo. I tiho, da vam ne izvučem uši!“

Perin potera svog pastuva napred, ne čekajući ni ostale na konjima, ni šest taljiga s visokim točkovima. Sa dobro podmazanim osovinama taljige su bile tihe koliko je to za taljige moguće. Njemu je i dalje sve to bilo bučno – konjska kopita koja gacaju po blatu, taljige koje škripe kako se drvo tare o drvo – ali čisto je sumnjao da bi iko drugi mogao da ih čuje s pedeset koraka udaljenosti, a možda ni iz veće blizine. Na vrhu blage padine sjahao je i pustio Korakove uzde da padnu. Budući uvežban bojni konj, pastuv će tu stajati kao sapet sve dok mu uzde vise. Vetrenjače su i dalje škripale, a krila su se blago pomerila kako je vetar promenio pravac. Ta krila koja su se lagano okretala bila su dovoljno duga da bi Perin mogao da uhvati jedno, samo ako bi skočio u trenutku kada je u najnižoj tački. Zagledao se prema poslednjem grebenu iza kojeg se krio Malden. Tu nije raslo ništa više od žbuna. U mraku se ništa nije kretalo. Samo jedan greben između njega i Faile. Device su izašle napolje da se pridruže Gaulu, a svi su i dalje bili pod velovima, do poslednjeg.

„Nema nikoga“, reče Gaul, i to ne tiho. Na toj blizini, škripanje zupčanika u vetrenjačama potpuno bi zagušilo tihe reči.

„Prašina nije poremećena otkad sam poslednji put bila ovde“, dodade Sulin.

Perin se počeša po bradi. I dobro. Da su morali da ubiju Šaidoe, mogli su da odnesu tela, ali neko bi primetio da tih ubijenih nema, pa bi to privuklo pažnju na vetrenjače i akvedukt. Možda bi to nekoga navelo da počne da razmišlja o vodi.

„Gaule, pomozi mi da dignem poklopce.“ Nije bilo nikakve potrebe da on to radi. To će uštedeti svega nekoliko minuta, ali potrebno mu je da nešto radi. Gaul jednostavno proturi koplje kroz remen za koji mu beše zakačena navlaka za luk, tako da se opet našlo u društvu ostalih na njegovim leđima.