Bodež snova

Akvedukt je na vrhu grebena bio u ravni s tlom, između četiri vetrenjače, Perinu do ramena, a za Gaula još niži. Odmah iza poslednje dve vetrenjače, bronzane drške sa obe strane omogućile su im da podignu teške kamene ploče dve stope široke i pet stopa dugačke, sve dok nisu otkrili šest stopa dubok otvor. Nije znao čemu taj otvor služi. Jedan isti takav nalazi se s druge strane. Možda da bi moglo da se proveri kako voda teče samo u jednom pravcu, ili da bi se ulazilo u akvedukt, kako bi se popravljalo na mestima gde curi. Lepo je video mala mreškanja po površini vode dok je tekla prema Maldenu, ispunjavajući više od pola kamenog kanala.

Mišima im se pridruži, pa sjaha i s nelagodom se zagleda u Sulin i Device. Verovatno je mislio kako mu se lice ne vidi u mraku. Sada je odisao zabrinutošću. Za njim brzo stiže prvi od seanšanskih vojnika u crvenim kaputima, koji su se pentrali uz blatnjavu padinu, svaki s po dve grube vreće osrednje veličine. Po veličini osrednje, ali ne teške. U svakoj je bilo svega po deset funti. Sumnjičavo odmeravajući Aijele, vižljasta žena spusti vreće i bodežom raseče jednu. Šaka sitnog tamnog zrnevlja prosu se na blatnjavo tle.

„Radi to iznad otvora“, reče joj Perin. „Pobrini se da svako zrnce završi u vodi.“

Vižljasta žena pogleda Mišimu, koji joj odlučno reče: „Arata, uradi kako je lord Perin zapovedio.“

Perin je gledao dok je praznila vreću u akvedukt, ruku dignutih iznad glave. Tamna zrnca plutala su prema Maldenu. Ubacio je prstohvat u šolju vode, mrzeći što je i toliko protraćio, i video da je zrncima bilo potrebno izvesno vreme da bi upila dovoljno vode da potonu. Nadao se da je to dovoljno vremena da stignu do velike cisterne u gradu. A ako ne, mogu da odstoje i u akveduktu. Cisterna će se svejedno vremenom napuniti čajem od dvokorena. Svetlost dala da bude dovoljno jak. Uz malo sreće, možda će biti i dovoljno jak da utiče i na algai’d’sisvai. Njegova meta su Mudre koje mogu da usmeravaju, ali iskoristiće svaku prednost koja mu se pruži. Svetlost dala da ne bude jači nego što očekuje. Ako one Mudre prebrzo počnu da se teturaju, možda odgonetnu uzrok toga pre nego što on bude spreman. Ali sve što može jeste da nastavi kao da sve tačno zna. Preostajalo mu je to – i da se moli.

Dok je druga vreća počela da se sipa u kameni kanal, ostali su već počeli da se guraju uz padinu. Prva je došla Seonid, niska žena koja je zadigla tamne jahaće suknje da joj se ne bi vukle po blatu. Ne gledajući više Device, već nju, Mišima učini jedan od onih malih pokreta kojima se tera zlo. Baš je čudno što veruje da tako nešto radi. Vojnici poredani s vrećama zurili su u nju, mahom razrogačenih očiju, i premeštali se s noge na nogu. Seanšanima baš nije lako da sarađuju sa Aes Sedai. Njeni Zaštitnici, Farn i Teril, bili su joj za petama, obojica se držeći za balčake. Oni su se osećali jednako nelagodno zbog Seanšana. Jedan je bio tamnoput, prosede kovrdžave crne kose, a drugi svetlokos i mlad, uvijenih brkova, ali svejedno su ličili kao jaje jajetu – visoki, vitki i prekaljeni. Rovejr Kirklin dođe malčice iza njih – jedan stamen čovek tamne kose i sumornog izraza lica. Ne voli da se odvaja od Masuri. Sva trojica su na leđima nosila male zavežljaje s hranom i bremenite mešine s vodom prebačene preko ramena. Jedan visok i mršav čovek spustio je svoje vreće pored otvora dok je vižljasta žena kretala niz padinu da ih donese još. Taljige su bile prepune vreća.

„Upamti, Seonid“, kaza Perin, „najveća opasnost biće u tome da stignete od cisterne do tvrđave. Moraćete da idete duž grudobrana, a u gradu možda bude Šaidoa, čak i u ovo doba.“ Galina kao da u to nije bila baš najsigurnija. U daljini se začu grmljavina, pa ponovo. „Možda će vas kiša sakriti.“

„Baš ti hvala“, reče mu ona ledenim glasom. Njeno lice zaklonjeno senkama koje je bacala mesečina bilo je oličenje spokojnosti jedne Aes Sedai. Ali miris joj je bio pun uvređenosti. „Ništa od toga ne bih znala da mi nisi rekao.“ Već sledećeg trena lice joj omekša i nežno ga uhvati za mišicu. „Znam da se brineš zbog nje. Učinićemo šta se može.“ Glas joj nije bio baš topao – nikada nije – ali više nije ni onako leden, a sada je odisala saosećanjem.

Teril je diže na rub akvedukta – Seanšanin koji je praznio vreću s dvokorenom u to čudo, jedan visok čovek pun ožiljaka skoro kao Mišima, umalo ne ispusti vreću – a ona se malčice namršti pre nego što prebaci noge preko ruba i uz mali uzdah spusti se u vodu. Mora da je bilo ledeno. Pognuvši glavu, ona krenu prema Maldenu i izgubi se iz vida. Farn uskoči za njom, pa onda Teril i naposletku Rovejr. Morali su da se prilično poviju kako bi stali ispod krova akvedukta.