Sećanje na svetlost

Nije otišao u Rahad. Sada to mesto izgleda drugačije. Vojnici su utaboreni ispred njega. Pokolenja vladara Ebou Dara dopuštala su da Rahad radi šta hoće, ali Seanšani nisu imali tu nameru.

Met im je želeo svu sreću. Rahad se za sada odupro svim osvajačima. Svetlosti. Rand je mogao tamo da se sakrije, umesto da ide da vodi Poslednju bitku. Svi Troloci i Prijatelji Mraka koji bi došli po njega u Rahad završili bi onesvešćeni u nekoj uličici, džepova ispražnjenih a cipela prodatih da bi se namakle pare za supu. Metu se ukaza slika Randa kako se brije, ali on rasprši tu sliku.

Met se probijao kroz gomilu sve do zakrčenog kanalskog mosta, pomno držeći na oku svoje bisage, ali za sada nijedan secikesa nije pokušao da ga opljačka. Bilo mu je jasno zašto je tako, pošto su seanšanski stražari bili raspoređeni na svakom drugom uglu. Met je shvatio da se smeši dok je prolazio pored jednog čoveka koji je razglašavao najnovije vesti, usput nagoveštavajući da zna sočne glasine - u zamenu za malo novca. Iznenadio se koliko mu je taj grad poznat, pa čak i prijatan. Dopalo mu se da živi tu. Mada se kao kroz maglu prisećao kako je gunđao o tome da želi da ode odatle - verovatno odmah nakon što je zid pao na njega, budući da Metrim Kauton nije sklon kukanju - sada je shvatio da je vreme koje je proveo u Ebou Daru bilo među najboljim danima u njegovom životu. U tom gradu ima mnogo kartanja i kocke.

Tajlin. Krvavi pepeo, s njom je bilo zabavno. S njom je iznova i iznova izvlačio deblji kraj. Svetlost mu poslala mnogo žena koje to mogu da izvedu, mada ne mora da mu ih šalje brzo jednu za drugom, a i to uvek u trenucima kada on zna kako da nađe izlaz. Tuon je jedna od njih. Kad malo bolje razmisli, verovatno mu druga i neće biti potrebna. Ona je sasvim dovoljna za bilo kog muškarca. Met se nasmeši i potapša Kockicu po vratu. U odgovor na to, konj mu dunu niz vrat.

Za divno čudo, to mesto mu više liči na dom nego Dve Reke. Da, žitelji Ebou Dara znaju da budu osetljivi, ali svi ljudi imaju svoje osobenosti. Zapravo, kad Met malo bolje razmisli, nikada nije upoznao ljude koji nisu osetljivi zbog nečega. Krajišnici ga potpuno zbunjuju, kao i Aijeli - to se podrazumeva. Kairhijenjani sa svojim čudnim igrama, Tairenci sa svojim besmislenim podelama, Seanšani i njihova... seanšanost.

To je prava istina. Svi van Dve Reke - i u manjoj meri Andora - zapravo su krvavo ludi. Čovek jednostavno mora da bude spreman na to.

Išao je ulicom, pazeći da bude učtiv, da mu neko ne bi zario nož u trbuh. U vazduhu se osećao miris stotinu slatkiša, a žamor gomile hučao mu je u ušima. Građani Ebou Dara i dalje su u svojoj šarenoj odeći - možda su Krpari baš zato došli tu, privučeni jarkim bojama kao vojnici jelom - a Eboudarke i dalje u haljinama uskih grudnjaka s velikim izrezima, ne da ih Met zagleda. Ispod njihovih sukanja šarene podsuknje prikačene su spreda ili sa strane tako da se vide. To mu nikada nije imalo nekog smisla. Zašto nositi šarenu odeću ispod obične? Ako je već neko nosi, zašto se toliko trudi da je sakrije, a onda zadiže skute da bi se ona videla?

Muškarcima su dugi prsluci bili jednako šareni, možda pošto su pokušavali da sakriju mrlje od krvi kada ih ubadaju. Zašto bacati savršeno dobar prsluk samo zato što je čovek koji ga je nosio ubijen jer je pitao kakvo je vreme. Mada... dok je Met hodao, video je manje dvoboja nego što je očekivao. Dvoboji u tom delu grada nikada nisu bili uobičajeni kao u Rahadu, ali bilo je dana kada nije mogao da načini ni dva koraka a da ne naleti na ljude s bodežima u rukama. Danas nije video ni jedan jedini dvoboj.

Neki Eboudarci - prepoznao ih je po maslinastoj puti - kočoperili su se u seanšanskoj odeći. Svi su veoma učtivi. Učtivi kao šestogodišnji dečačić koji je upravo čuo da se u kuhinji peče pita od jabuka.

Grad je isti kakav je bio, ali i nekako drugačiji. Osećaj je bio pomalo neobičan. A stvar nije bila samo u tome što u luci više nije bilo brodovlja Morskog naroda. Očigledno da je reč o Seanšanima. Nakon što je on otišao, doneli su neka pravila. Ali kakva?

Met povede Kockicu do jedne konjušnice koja mu se činila dovoljno uglednom. Cim je bacio pogled na životinje kod njih, postalo mu je jasno da se dobro staraju o konjima i da su mnogi od tih konja veoma dobri. Najbolje je pokloniti poverenje konjušnici s dobrim konjima, iako to košta malo više.