Sećanje na svetlost

Džejmi klimnu. „Uglavnom stranci koji se ne razumeju u pravo stanje stvari. Nekoliko njih prošlo je kroz gostionicu. Samo je jedan priznao pravi razlog zašto je ovde. Postarao sam se da se prašnjavo tle zemljišta za dvoboj napoji njegovom krvlju.“

„Onda te smatram prijateljem“, reče mu Met ustajući. Gurnuo je ruku u zavežljaj, pa izvadio šešir i stavio ga na glavu. „Ko stoji iza toga? Ko ih je doveo i ko je ucenio njenu glavu?“

Katana, koja je stajala u blizini, pogleda mu šešir i klimnu kao da je zadovoljna sama sobom. A onda se pokoleba, pa mu začkilji u lice.

„Ovde nije reč o onome što ti misliš“, objasni mu Džejmi. „On ne unajmljuje najbolje ubice. Svi su stranci, tako da nije predviđeno da budu uspešni.“

„Ne zanima me kakvi su im krvavi izgledi“, odbrusi Met. „Ko ih unajmljuje?“

„On je previše važan da bi ti...“

„Ko?" tiho upita Met.

„General Lunal Galgan“, odgovori Džejmi. „Zapovednik seanšanske vojske. Prijatelju, ne mogu da razaberem šta si. Jesi li ubica ili loviš ubice?“

„Nisam ja nikakav krvavi ubica“, odgovori Met, pa namače obod šešira preko očiju i uze svoj zavežljaj. „Nikad nisam ubio čoveka a da on to nije uporno tražio - i to urlajući i grmeći tako glasno da sam mislio da je nepristojno da mu ne udovoljim. Ako te ja budem proburazio, prijatelju, znaćeš da ti to sleduje i znaćeš zašto. To ti obećavam.“

„Džejmi“, prosikta Katana, „to je on“

„Sta sada?“, upita Džejmi dok je Met prolazio pored njega dižući umotani ašandarei na rame.

„Onaj što ga stražari traže!“ i dalje je pričala Katana. A onda pogleda Meta. „Svetlosti! Sve i jednom vojniku u Ebou Daru rečeno je da paze na tebe. Kako ti je uspelo da prođeš kroz gradske kapije?“

„Srećom“, odgovori Met pa izađe u uličicu.

„Šta čekaš?“, upita ga Moiraina.

Rand se okrenu da je pogleda. Nalazili su se u Lanovom zapovedničkom šatoru u Šijenaru. Osećao je smrad od dima što se dizao s polja u plamenu, koje su zapalili vojnici Lana i lorda Agelmara dok su se povlačili od Procepa.

Palili su zemlju koju bi najradije branili. To je očajnička taktika, ali dobra. Bila je to bespoštedna taktika kojom Lijus Terin i njegov narod u Dobu legendi nisu hteli da se služe - makar isprva. To ih je tada skupo koštalo. Krajišnici nisu ni izbliza tako bolećivi.

„Sta tražimo ovde?“, bila je uporna Moiraina dok mu je prilazila. Njegove Device čuvale su šator iznutra, da neprijatelj ne bi saznao da je Rand prisutan. „Sada bi trebalo da si u Šajol Gulu. To je tvoja sudbina, Rande al’Tore. Ne ove manje bitke.“

„Moji prijatelji umiru ovde.“

„Mislila sam da si ti prevazišao takve slabosti.“

„Saosećanje nije slabost.“

„Nije li?“, upita ga ona. „A ako omogućiš neprijateljima da te ubiju zato što si ih poštedeo iz te samilosti? Šta onda biva, Rande al’Tore?“

Na to nije imao odgovor.

„Ne smeš da sebe dovodiš u opasnost“, reče mu Moiraina. „Bez obzira na to da li se ti slažeš da samilost sama po sebi može da bude slabost, ili se ne slažeš s tim, budalasti postupci utemeljeni u samilosti to svakako jesu.“

Cesto je razmišljao o trenutku kada je izgubio Moirainu. Patio je zbog njene smrti i još nije prestao da se oseća ushićeno zbog njenog povratka, Međutim, povremeno je zaboravljao koliko je ona znala da bude... uporna.

„Krenuću protiv Mračnoga kada bude pravi trenutak“, odgovori Rand, „ali ne ranije. On mora misliti da sam ja s vojskama i da čekam da zauzmemo više zemljišta pre nego što ga napadnemo. Moramo navesti njegove zapovednike da što više svojih snaga pošalju na jug, kako ne bismo bili pregaženi ispred Šajol Gula, kada uđem.“

„To neće biti bitno“, odgovori Moiraina. „Suočićeš se s njim i to će biti vreme odluke. Sve zavisi od tog trenutka, Ponovorođeni Zmaju. Sve niti u Sari izatkane su oko vašeg susreta i okretanje Točka vuče te prema njemu. Ne poriči da to osećaš.“

„Osećam.“

„Onda idi.“

„Ne još.“

Ona duboko udahnu. „Tvrdoglav si kao što si uvekbio.“

„I dobro je što sam takav“, odvrati joj Rand. „Stigao sam ovoliko daleko upravo zahvaljujući toj tvrdoglavosti." Rand se pokoleba, a onda gurnu ruku u džep tražeći nešto. Na kraju izvadi jedan blistavi srebrni novčić - tarvalonsku marku. „Evo“, reče pružajući joj. „Cuvao sam ovo.“

Ona napući usne. „Nemoguće da je...“

„Onaj isti? Ne. Bojim se da je taj davno izgubljen. Ovaj sam nosio sa sobom kao svojevrsno znamenje, mada skoro nisam ni shvatao šta zapravo činim.“

Ona uze novčić i prevrnu ga u ruci. I dalje ga je gledala kada su Device budno pogledale,ka ulazu u šator. Trenutak kasnije, Lan je zadigao šatorsko krilo i ušao, praćen dvojicom Malkijeraca. S tim sumornim izrazima i prekaljenim licima, sva trojica kao da su bili braća.

Rand priđe i uhvati Lana za rame. Taj čovek nije delovao umorno - kamen se ne umara - ali deluje istrošeno. Rand je dobro razumeo taj osećaj.

Lan mu klimnu, pa pogleda Moirainu. „Jeste li se vas dvoje raspravljali?“

Moiraina skloni novčić, a lice joj postade bezizražajno. Rand jednostavno znao šta da misli o odnosu između njih otkad se Moiraina vratila. Uljudni su ali među njima vlada neka udaljenost koju on nije očekivao.